Mesto: Beograd, 13. mart 1883. godine. Prostorije Ministarstva vojnog, na uglu Aleksandrove i MilošaVelikog, zgrada čuvene kafane "Tri lista duvana"

Akteri: Tihomilj Teša Nikolić, minister vojni i Panta Mihajlović, TT mehaničar.

Tema: Predlog da se u Beogradu uvede telefonska linija za potrebe vojske.

Ministar ga pažljivo sasluša, pa ga povede do prozora i pokaže mu u dvorištu tri konjanika.

"- Vidiš li ti ove?


- Vidim. Konjanici...



- E, to ti je. Šta će mi taj tvoj telefon, kad ovi konjanici za tri minuta stignu do grada i jave šta treba. Kakav telefon..."

Ovo nije sprečilo Pantu, te ode do pukovnika Koste Radosavljevića, i sa njim se dogovori da na svoju ruku postavi telefonsku liniju od Geodetskog odeljenja Ministarstva vojnog do inženjerijske kasarne, udaljene 300 metara niz današnju Takovsku ulicu.

"Sutradan, u tri časa po podne, eto Teše. Stao pa gleda.

 - Je li to telefon?

- Jeste, - rekoh. 

- Pa kako mu to ide?

Rastumačih napreskok, ukratko. On i onako nije ništa razumeo.

- Pa dobro, - reče meni ministar Teša - a ko to govori?

- Pa onaj na drugom kraju. U inženjerijskoj kasarni... 

Teša se podiže, otvori vrata širom pa dozva sve ostale oficire koji su bili po kancelarijama

- Gospodo! ajde da vidite čudo neviđeno; telefon."

Ovo nije deo nekog dramskog teksta, već zapis jednog od aktera Pante Mihajlovića, entuzijaste koji je sa velikom upornošću i naporom, ulažući sve svoje snage, "krivac" što je beogradsko "alo" zazvučalo samo sedam godina posle svetske premijere Belovog pronalaska. 

Od prvog telefonskog razgovora i Pantinih bezuspešnih pokušaja pa do uspostavljanja javnog telefonskog saobraćaja u Srbiji,bilo je potrebno da prođe gotovo čitava jedna decenija.

Foto: Wikipedia - Panta Mihajlović, pionir srpske telefonije

A ko je bio Panta Mihajlović?

Pantelejmon Panta Mihajlović bio je krajnje neobičan čovek. Rođen je u selu Bogatić sredinom 19. veka. Njegova prva ljubav bio je telegraf, za koji se zainteresovao prilikom jedne školske posete Šapcu. Snove mladog Pante prepoznao je lokalni trgovac Damnjanović, koji mu pomaže da školovanje za elektro-mehaničara završi u Beču. Put ga dalje vodi u Švajcarsku, pa u Berlin gde se zapošljava u firmi "Simens-Halske", gde radi na projektu generatora jednosmerne struje. 1873. godine dospeva na Novi kontinent, gde postaje šef Simensove filijale u Njujorku. 

Mesto ga ne drži dugo. Želeći da pomogne Srbiji, 1875. godine u osvit Srpsko-turskog rata, vraća se u domovinu gde radi na održavanju telegrafa Glavnog štaba Srpske vojske i pri Vojnoj fabrici u Kragujevcu. Poznanstvo sa vojnim inženjercima pomoći će mu par godina kasnije u ostvarenju sna o telefonu. Još jedan odlazak u Njujork uslediće 1877. godine, gde sklapa prijateljstvo sa Mihailom Pupinom i biva fasciniran otkrićem Aleksandra Grejma Bela. U narednim godinama živeće u Novom Sadu, gde se ženi Milevom Teodorović, te Budimpešti, gde upoznaje još jednog poznatog naučnika – Nikolu Teslu, ali uvođenje telefona u Srbiju postaje njegova životna misija.

Prvo "Alo!" u Beogradu

Stekavši izvestan kapital, a tome je pomogao i Milevin miraz, i poznajući dobro sve prednosti i probleme telefonskih uređaja, Mihajlović je pokušao da i u Srbiji uvede telefonske veze. Zahvaljujući neumornom lobiranju kod kralja Milana, svoju zamisao je realizovao. Ukazom od 27. novembra 1882, dobio je povlasticu za podizanje telefonskih "štacija" u Beogradu, odnosno u Srbiji.

Na oglas u listu "Videlo",  za četiri meseca, javila se samo jedna osoba, industrijalac Đorđe Vajfert. Uplašen da bi mogao da ostane bez koncesije, okreće se svom prijatelju iz vojnih dana, pukovniku Radosavljeviću, kako bi ispunio zahteve koncesije i odobrovoljio ministra vojnog. Prvi telefonski razgovor u Beogradu, obavljen je, dakle, 14. marta 1883. godine.

Posle početnog oduševljenja, u Beograd su uvedene još samo dve državne telefonske linije: od Narodne skupštine do Ministarstva unutrašnjih dela, i od Kapetan Mišinog zdanja do Požarne čete. Jedini privatni pretplatnik, Vajfert, za svoje potrebe je zatražio pet linija.

Od telefona do elektrike

Razočarani Panta, 1885. godine "diže ruke" od telefona. U narednim godinama radio je u Srpskoj železnici na poslovima vezanim za održavanje i kontrolu telegrafskog sistema železnice, i na promovisanju novog tehničkog čuda svog prijatelja Tesle – električne energije. Zajedno sa Đorđem Stanojevićem radi na izgradnji prve srpske hidrocentrale na Đetinji, a zatim u Gamzigradu i Svetoj Petki kod Niša. Zbog svog prethodnog iskustva sa radom u Simensu, preporučio je Simensove višefazne generatore, a u svim ovim slučajevima je insistirao da bude član komisije za tehnički prijem. Neki smatraju da je upravo on, na lični zahtev kralja Petra I, instalirao dvorsku električnu centralu, a ono što je ostalo zabeleženo je da je do Velikog rata radio na njenom održavanju.

I u burnim ratnim godinama, njegova ljubav prema elektrici i patriotizam nisu posustajali. Naime, Austrijanci su planirali da prilikom ulaska u Beograd razruše električnu centralu, kako bi dodatno onesposobili srpsku vojsku, ali ih je Panta u pregovorima, pozivajući se na svoje veliko iskustvo i radu u Simensu, ubedio u suprotno. Iako je Beogradska električna centrala preživela okupaciju, Panta nije mogao da gleda okupiranu domovinu. Te iste godine zajedno sa suprugom odlazi put Soluna. Posle rata je penzionisan zbog lošeg zdravlja.

Ovaj zaboravljeni pionir srpske telefonije i elektrifikacije, preminuo je 1932. godine i sahranjen je na Novom groblju.

 

U nastavku pročitajte kako se dalje razvijala telefonija u Beogradu...