Avgusta daleke 1968, dvadesetak ljudi stajalo je okupljeno ispred beogradske kliničke bolnice. Ovo je bio skup kome se niko nije radovao – jedan mladi život naprasno je ugašen, a prisutni su iščekivali poslednji ispraćaj svoga prijatelja i rođaka.

Nekolicina njih je kroz vrata iznela kovčeg sa nesrećnim mladićem. Preminuo je neočekivano, svega mesec dana pre svadbe. Neutešni roditelji, a uz njih i bliski mu prijatelji, teško su zadržavali suze. Nije ni moglo biti drugačije, naročito kada tragedija odnese život kada mu vreme za to nije.

Nije moglo drugačije, sem za jednog mršuljavog gospodina izboranog lica. Držao se pomalo po strani i netremice posmatrao grupu ožalošćenih. Samo se on činio donekle ravnodušnim, kao da ga prizori uplakanih nimalo ne dotiču. Odale bi ga samo sićušne oči ispod gustih obrva, u kojima se ipak mogla nazreti trunka sete.

Kada „zanat“ nije za svakoga

Tom mršuljavom gospodinu ime je bilo Alija Mamutovski. Sa prizorima poput ovog se „družio“ već dugo, dočekujući i ispraćajući na desetine hiljada upokojenih. Tako je i ovaj skup kome se niko nije radovao dočekao u radničkom odelu. Poput okupljenih kraj voljenog im prijatelja, i sam je tiho, na pristojnoj udaljenosti, ispraćao (još jedan) prerano okončan život.

Alija se u beogradskoj kliničkoj bolnici sa njima sretao iz dana u dan. U vreme ispraćaja nesuđenog mladoženje, za sobom je već imao staž od dvadesetak godina. Njegovo stoičko držanje nije mogao a da ne primeti još jedan od prisutnih na pristojnoj udaljenosti – reporter Ilustrovane Politike, čija je po službenoj dužnosti znatiželja otkrila ponešto o ovom neobičnom „zanatu“.

Za to vreme, Alijina službena dužnost zahtevala je sebi svojstven stoicizam. Kao dugogodišnji mrtvozornik, gotovo je svakoga dana „upoznavao“ nekog od upokojenih Beograđana. O mladiću od koga su se bližnji upravo poslednji put opraštali, Alija je brinuo već od prethodnog dana.

Tada su ga, već oko podneva, doveli k njemu, a mršuljavi gospodin je kraj njega probdeo celu noć. „Imaju razloga ovi što plaču. Bio je to divan mladić“, izneo je svoj sud o, sada i njegovom poznaniku. I posle toliko godina provedenih u odajama kliničke bolnice, Alija je o upokojenima uvek imao lepu reč.

Ne sasvim običan radni dan...

Alija je poznavao „mnoge, gotovo sve koji su, nemi i hladni, u minule dve decenije prošli kroz tamne odaje mrtvačnice“. Tako bi se bez mnogo reči mogao opisati njegov neobični radni staž. A ko ga nije sreo u radničkom odelu, Alija Mamutovski bi mu se učinio kao još jedan sredovečni Beograđanin. Van službene dužnosti, živeo je poput ostalih svojih sugrađana: pedesetogodišnjak, suprug i otac dvoje dece, ali sa radnim mestom na kome bi retki izbrojali toliko godina.

Na poslu bi mu retki i pozavideli, ali gospodin u radničkom odelu je u njemu pronašao neobičnu svrhu – mir za kojim je tragao još u godinama pre rata. U beogradsku kliničku bolnicu doveli su ga svakojaki, nimalo lagani poslovi. U međuvremenu, tumarao je po straćarama i barakama idući gladnim trbuhom za kruhom. Brinući o upokojenima, sada je mogao da odahne od takvih briga – stoički, za tadašnjih 600 dinara mesečno.

Za tih dvadesetak godina zbrinuo je pedesetak hiljada upokojenih. Ipak, svoju cenu je imao i mir koji ga je dočekao iza zidova kliničke bolnice.

 

Nastaviće se...