Bio je jedan od retkih pred kojima su svi skidali šešir, a vladari strpljivo čekali na njegov savet i sud. Đorđe Đoka Pavlović, advokat, diplomata, poreski reformator, bogati naslednik i najpoželjniji neženja starog Beograda bio je i jedna od ličnosti koje su prestonicu činio evropskim gradom u vremenima kada se još klackala između Istoka i Zapada. 

Profesor Pavlović uvek uz studente

Kao i mnoge druge prestoničke ličnosti pre i posle njega, Đoka Pavlović nije rođen u Beogradu. Kao mesto rođenja upisano je Smederevo i 16. aprila 1838. godine. Poreklom iz dobrostojeće porodice, mladi Đorđe imao je otvoren put ka dobrom obrazovanju. O njemu se posebno starao njegov stariji brat Jevta, koji je u Beogradu već važio za uglednog knjižara čije su poslove i porodične veze sezale do samog kneževskog dvora Karađorđevića. 

U glavni grad mlađi brat dolazi 1850. godine, gde pohađa gimnaziju i prvu godinu Liceja. Zahvaljujući finansijskog potpori kir-Jevte, studije nastavlja u Parizu, gde 1862. godine postaje licencirani pravnik. U Parizu je pored iscrpnog pravničkog znanja, poprimio mondenske manire, sklonost ka najnovijoj modi i klasičnoj muzici. Mocart i sviranje violine izgleda da su bili jedini “porok” kome se tokom života odavao. Još uvek omamljen svetlima Pariza, vraća se dve godine kasnije u Beograd, gde sa samo 26 godina postaje prvi profesor građanskog prava na Velikoj školi. 

Ispostaviće se da je ovaj angažman bio i te kako pogodan za njegov akademski rad, te u narednih sedam godina, koliko se zadržao na profesorskoj poziciji, izdaje radove „Hipotekarno pravo u Kneževini Srbiji“, „O obveznosti i ugovorima u opšte“, „O jemstvu“, koji po prvi put otvaraju pitanja obligacionih i stvarnih odnosa u srpskom pravu. Omiljen i poštovan profesor, karijeru na Velikoj školi završio je 1871. godine zbog podrške studentima prilikom protesta. Povod za pobunu studenata bilо је postavljanje profesora na Velikoj školi od strane ministra prosvete Dimitrija Matića bez dozvole same prosvetne institucije. 

Bankar Pavlović

Svoje zalaganje za autonomiju univerziteta, Pavlović je platio otkazom. Ali kako su se jedna vrata zatvorila, tako su se druga otvorila. Na poziv svojih sugrađana, odlazi u Smederevo gde sa prijateljima formira novčani zavod koji će poneti naziv „Smederevska kreditna banka“. Ovo je bila prva banka koja je u potpunosti osnovana domaćim kapitalom, a njen cilj je bio finansiranje domaćih proizvođača kako bi se podstakao izvoz. Ovo ne treba da čudi pošto su se u osnivače ubrajali članovi moćne trgovačke porodice Rašić, kao i Janićije Konstatinović, vlasnik prvog mlina u Smederevu.

Za dve godine koliko je proveo na mestu direktora uspeo je da postavi banku na zdrave osnove. O snazi i ugleduo banke govori činjenica da je tri decenije kasnije sazidala svoje predstavništvo u Beogradu, na Terazijama broj 39. Ovo zdanje se danas ubraja među najreprezentativnije i najlepše primere beogradske arhitekture s početka XX veka. 

Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" / "Vreme", 1940, screenshot - Đoka Pavlović kao član Izbornog sabora za izbor mitropolita Srbije 1905. godine (sedi u prvom redu, treći s leve stane)

Ministar i reformator

Brilijantan u svemu, Đoka Pavlović se 1874. godine posle smederevske avanture vraća u Beograd gde nastavlja sa pravničkom, ali i političkom karijerom. Bio je ministar u nekoliko navrata – ministar inostranih poslova (oktobar 1875 - maj 1876), finansija (februar - oktobar 1884) i pravde (oktobar 1885 - 1886). Za vreme obavljanja dužnosti ministra finansija (1884) bavi se reformom poreskog sistema, posao koji je bio toliko obiman da je posle njega odbio dalji politički angažman uz opasku da je previše umoran od svega. 

Između ministarskih mandata obavlja funkcije predsednika Apelacionog i Kasacionog suda. Kao pravnik, zalagao se za saradnju u oblasti uporednog prava, a njegov značaj je prepoznat i prijemom za dopisnog člana pariskog “Društva za Uporedno Zakonodavstvo”. Bio je i diplomatski predstavnik Srbije u Rimu tokom 1888. godine, o čemu je italijanska štampa pisala sa oduševljenjem ističući njegov visok položaj i ugled u domovini. I tako sve do odlaska u zasluženu penziju 1892. godine.

Ipak, penzija mu nije bila sasvim suđena. Još jednom se vraća za katedru gotovo pred penziju, 1898. godine, kada na molbu Pravnog fakulteta postaje honorarni profesor Građanskog prava. Njegov uticaj i dobro poznavanje politike, finansije i prava prepoznaje i kralj Petar I, koji ga posle dolaska na vlast 1903. uzima za savetnika.

Bio je član Srpskog učenog društva i Srpske kraljevske akademije, kao i nosilac Takovskog krsta I stepena, najelitnijeg ordena Kraljevine Srbiije. 

Najpoželjniji neženja Beograda

U šumi ovih biografskih podataka i uspeha, zamala je ostala zaboravljena priča o gospodinu Đoki Pavloviću. Od zaborava ju je donekle sačuvao hroničar starog Beograda, Milan Jovanović Stojmirović, koji ga opisuje kao čoveka koji je sa svima bio ljubazan, ali ne i bilzak. Zbog svog stava, uticaja, besprekornog morala, nepodmitljivosti i bogatstva, bio je osoba kojoj su svi ukazivali poštovanje - od čistača ulica do kneževa i kraljeva. 

U očima ondašnje čaršije ipak nije bio bez mana. Naime, bio je okoreli neženja i zbog toga predmet raznih provodadžisanja. Svaki pokušaj da se gospodin Đoka dovede pred oltar slavnno se završavao propašću. Šta se krilo iza ove njegove nepokolebljivosti, ostaće još jedna od starobeogradskih tajni. 

Posle smrti brata Jevte, nastavio je da živi u velikoj kući u Knez Mihailovoj 14. Društvo mu je pravila brojna rodbina koju je je pomagao do poslednjeg dana. 

Umro je 9. novembra 1921. godine u Beogradu.