Duž jednog od najpoznatijih beogradskih šorova, na potezu od jedva pola kilometra, iz dekade u dekadu opstaje neobična izložba. Uz stalnu postavku, njeni eksponati služe na izvol’te svakome ko procunja Terazijama. Pomenuta ulica, uzgred, s pravom nosi titulu simbola srpske prestonice, jer koračanje njenim pločnicima nije ništa do šetnje beogradskom istorijskom čitankom.

A ubedljivo najviše eksponata je onih arhitektonskih, jednih uz druge nanizanih celom dužinom od 450 metara. Svaka fasada beleži i neku svoju priču: od prvog solitera u Beogradu, preko najstarijeg prestoničkog hotela, do domova poznatih Beograđana poput kuće Dimitrija Krsmanovića.

Teško je reći koja više pleni svojom neprolaznošću i lepotom. Jedna od njih nastanila se pod brojem 39, i mada bi duboka, tamna okna možda i privukla pažnju pažljivijim posmatračima, laičkom bi oku mogla promaći kao tek "još jedna u nizu".

Ipak, njeni zidovi ostaju svedoci nekog davnijeg vremena, i stoga bismo nehotice propustili činjenicu da ovo zdanje predstavlja istinskog nosioca pionirskih zaokreta prestoničke arhitekture na prelazu vekova.

Foto: Nikolina Radovanović

Simbol prkosa akademskoj tradiciji gradnje

Danas je to možda teško zamisliti, ali zgrada Smederevske kreditne banke nekada je bila među najvišim na Terazijama. To "nekada" odnosi se na prve decenije 20. veka, kada se u glavnom gradu počeo rađati arhitektonski stil po kome će Beograd ostati prepoznatljiv. Već s kraja 19. veka prestonica je – po pitanju arhitektonike svojih zdanja – počela poprimati novo lice, nešto drukčije i akademskije no što je ranije bio slučaj.

Na tome se imalo zahvaliti ideji ondašnjih urbanista koji su smatrali da bi valjalo da Beograd ponese izgled evropskih gradova. Tridesetak godina pre toga, Srbija – a time i njena prestonica – uspela je izboriti samostalnost, istovremeno se politički i kulturno sve više oslanjajući na Austrougarsku monarhiju.

Usvajanje evropskih uticaja bio je neizbežan rezultat takvog preokreta. U samoj arhitekturi, od napuštanja orijentalne tradicije stiglo se do prihvatanja stilova klasicizma i akademizma, a potom i elemenata bečke secesije – nastale kao reakcija na klasicističke tendecije, sa glavnim odlikama u vidu oslanjanja na prirodne strukture i oblike.

Ukoliko u Beogradu postoji zdanje koje u potpunosti otelotvoruje bečki secesionistički stil, to je upravo zgrada nekadašnje Smederevske kreditne banke. Ideju da usprkosi tadašnjim akademskim shvatanjima izneo je beogradski arhitekta Milorad Ruvidić. Projektovanja se prihvatio 1910. godine (u tome mu se pridružio i kolega Isailo Fidanović), a objekat je sagrađen kao kuća trgovca Milana Stefanovića Smederevca.

Dve godine kasnije, na Terazijama se uzdigla jedna od tada najviših zgrada. Od samog početka njena namena bila je stambeno-poslovna, a takva je ostala i do danas. Poznato ime duguje Smederevskoj kreditnoj banci, koja je jedno vreme objekat koristila kao beogradsku filijalu. Vremenom je – i to sasvim opravdano – ponela oznaku jednog od najvećih graditeljskih ostvarenja Milorada Ruvidića.

Foto: Nikolina Radovanović 

Duh modernog Beča u središtu Beograda

Sve što se u prestoničkoj arhitekturi zbivalo na prelazu 19. i 20. veka, oličeno je u zgradi Smederevske kreditne banke. Relativno uzani plan parcele nametao je Miloradu Ruvidiću rešenje da pojedine izraze secesionističkog stila primeni ne samo površinski (u vidu tretmana fasada i spoljne zidne konstrukcije) već i prostorno, uz korišćenje prednosti projektovanja u dubinu.

Kao rezultat toga, nastala je građevina čija spoljna fasada meri 10 metara, dok njena dva bloka sežu u dubinu do 40 metara. Uzani isparcelisani prostor zahtevao je da se arhitektonika zgrade reši i na osnovu njene visine: kompleks je podignut na šest nivoa, sa podelom spoljne fasade u tri zone (podrum, prizemlje i međusprat pripadaju prvoj, drugi i treći sprat drugoj zoni, dok treću zonu čini potkrovlje zgrade).

Ono što je, pritom, Milorada Ruvidića učinilo majstorom zanata jeste umešnost kojom je objedinio arhitektonske i stilske elemente. Na relativno usku fasadnu vertikalu stali su masivni otvori drugog i trećeg sprata, ostavljajući dojam prostorne dubine. Istovremeno, međusprat i potkrovlje konstruisani su po nešto plitkijem obrascu, čime cela fasada s jedne strane dobija na prostornoj dinamici, dok sa druge, njena harmonija u vizuelnom smislu ostaje uravnotežena i "čista".

Takav balans postignut je na još jednom nivou, a to je postupak tretiranja ornamentalnih detalja. Izuzmemo li svedene dekorativne elemente koji vizuelno dele spratove po vertikali, ornamentika je zapravo u potpunosti stavljena u drugi plan. Sitni, "izvezeni" cvetni motivi, uz strogu i pravilnu geometriju, tu su tek da naglase linije balkona.

Uz to, Milorad Ruvidić se prilikom izgradnje odlučio za materijal koji u tadašnjoj beogradskoj arhitekturi nije bio uobičajen. Dekoracija u prizemlju zgrade – na delu koji nosi funkciju izloga – rešena je primenom kovanog gvožđa, čija upotreba je u to vreme bila originalna i nova. Motivi od kovanog gvožđa postavljeni su iznad ulaza i na ogradama balkona, čime je Ruvidić primenio i nov pristup u obradi fasade.

Svaki od ovih elemenata – počev od načina prostornog raščlanjivanja, do tretiranja dekoracije u površinskom smislu – učinilo je ovo zdanje, po mišljenju mnogih, možda i jedinim primerom na kome je stil bečke secesije u potpunosti ostvaren. To je, pak, označilo i prekid sa do tada vernom primenom akademizma u beogradskoj arhitekturi, budući da se upravo Ruvidić među prvima suprotstavio dotadašnjim akademskim shvatanjima.

U međuvremenu su na zgradi urađeni konzervatorski radovi (1972. i 1978. godine), dok je restauracija fasade vršena u dva navrata, godine 2002. i 2005. I Terazijska ulica do tad je dobila nove eksponate. I dok svaki od njih doprinosi prepoznatljivosti ove arhitektonske izložbe, zgrada Smederevske kreditne banke ostaje među retkim sačuvanim projektima Milorada Ruvidića, obeležavajući tako i prekretnicu u razvoju srpske arhitekture.