Njegovo ime spominje se u pesmi "Početak bune na dahije", bio je desna ruka Karađorđa, jedan od vođa Prvog srpskog ustanka i upravnik beogradske tvrđave. Đorđe Milovanović Guzonja svojim delom i odbijanjem da pobegne iz zemlje nakon propasti ustanka, proslavio je Železnik, ali je život ipak završio nasilno 1817. negde u Rudničkoj nahiji.

Beg od turske sablje

Pred Prvi srpski ustanak Đorđe Milovanović i njegov brat Arsenije bili su jedni od najuglednijih ljudi u Železniku i važili za ljute protivnike Turaka sa kojima se vazda kačio. Zbog toga Osmanlije su njegovo, zajedno sa imenima nekoliko desetina drugih uglednih Srba, stavili na spisak za likvidaciju u monstruoznoj akciji koja će postati poznata kao "Seča knezova".

O ovome pripovedaju stihovi narodne pesme "Početak bune na dahije”, u kojima Mehmed Fočić Aga zbori:

"Dok pogubim Đorđija Guzonju i njegova brata Arsenija, iz lijepa sela Železnika, koji su kadri Topčider zatvoriti".

Ipak, Đorđe Milovanović Guzonja uspeo je da izbegne sečivo jatagana zahvaljujući Pavlu Popoviću iz Vranića. Naime, Popović je od Aganlije, jednog od dahija, doznao da se planira pokolj i ovu informaciju odmah je dojavio Milovanoviću, ali i mnogim drugim imenima sa spiska koji su uspeli da se sklone na vreme.

Sasvim logično iste te 1804. na Sretenje, kada je u Orašcu počeo Prvi srpski ustanak, Đorđe Milovanović odmah se stavio u službu vožda Karađorđa postavši, uz Janka Katića, Simu Markovića, Vasu Čarapića i Pavla Popovića, jedan od predvodnika otpora Turcima.

Nenad Lukić u svojoj studiji "Vojvoda Đorđe Milovanović Guzonja (o.1768.1817)" piše kako je, prema usmenoj tradiciji, izvor Sveta Petka bio zborno mesto za ustanike iz Železnika. Na ovom mestu 1988. godine podignutaje spomen ploča na kojoj između ostalog piše: "Đorđu Guzonji Milovanoviću iz Železnika, vođi I i II ustanka, 1788 i 91, okupljao ovde ustanike, kod Ostružnice sačekao Turke i uništio 170 sa Crnim Đorđem."

Ova bitka bila je odgovor Železnika na veliko ugnjetavanje koje su trpeli od Turaka. Naime, tokom prve dve godine Ustanka Železnik je bio poprište mnogih zuluma koji su došli od osmanlijske ruke. Tako je u martu 1804. dahija Mula Jusuf je pogubio šestoro meštana, a naredne godine krdžalija Alija Gušanac je spalio čitavo selo.

Kao desna ruka Karađorđa, Milovanović je bio delegat na Skupštini u Ostružnici od 6. do 15. maja 1804. Ovaj događaj poznat je i kao prva Skupština Srbije na kojoj je doneta odluka o devet zahteva sa kojima će Srbi izaći pred dahije na pregovorima u Zemunu planiranim za 10. maj. Ovi zahtevi obuhvatali su društveno-ekonomska pitanja i politička pitanja položaja naroda u feudalnom poretku, kao i forme samouprave u okviru Turskog carstva.

Između ostalog zahtevano je da:

  • dahije budu proterane iz Beograda.
  • bude donet ferman kojim bi se ustanicima oprostilo sve ono što je bilo i da im se za to ne sme tužiti ni javno ni tajno.
  • se svaki vezir upravlja po fermanu iz 1793. godine.
  • u svakoj nahiji da bude sudnica i da se svima sudi po zakonu
  • postoji sloboda vere i da se obnove porušeni manastiri.
  • postoji slobodna trgovina i da raja prodaje svoja dobra kome želi.
  • srpsko stanovništvo samo bira svoje knezove...

Nakon sastanaka sa dahijama u Zemunu ustanička vojska počela je da se okuplja oko Beograda kako bi krenuli u oslobađanje prestonice. Kragujevačku i rudničku vojsku predvodio je Karađorđe, a valjevsku i šabačku Jakov Nenadović, prota Matija, Živko Dabić, Ostoja Spuž i Andrija Vitomirović. Kada je Karađorđe pošao u susret valjevskoj vojsci, 9. maja 1804. godine, Turci su pokušali da ga spreče, ali bezuspešno. Ubrzo potom oslobođeni su Požarevac (12. maja) i Smederevo (6. Jula), a na čelo beogradske vojske Karađorđa staje upravo Đorđe Milovanović Guzonja.

Inače, na početku Ustanka Milovanović je imao čin buljubaše, potom je postao bimbaša, da bi na kraju postao...

Prvi čovek beogradske tvrđave

Početkom februara 1811. godine Đorđe Milovanović Guzonja dobija dokument kojim biva postavljen na veoma važnu i odgovornu funkciju komandanta beogradske tvrđave kao centra u kome su sakupljani oružje i drugi resursi, koji su potom raspoređivani prema potrebi.

Dokument je glasio:

"Iz Sovjeta narodnja i od Vehovnog vožda gospodaru Georgiju Miladinoviću Guzonji

Nastavlenije

  1. Naređujem vas u grad beogradski da budete nadzirateljem grada, vama predajem ključeve od grada gornjeg i donjeg, ključeve od džebane, cajhauza i pročih svijeh magacina vi da imate pozor na sve voonšte. Sve što u gradu bude potrebno, trebovaće se od vas i vi za sve voošte odgovaraćete.
  2. Vama na poslugi i pomoć naređujemo četiri momka koji da budu pod ajlukom, na mesec po 10 groša. Vi i momci valja da budete besprestano u gradu: tu noćivati, grad i magacine tačno čuvati.
  3. Vama opredeljujemo vašega izdržavanja na mesec po 50 groša i hleb na dan tačno na vas i četiri momka po 8 oka.

Uvereni mi, da ćete vi opredeljenim užitkom zadovoljni biti i znaćete vama preporučeni grad čuvati, a tako i magacine."

Kako bi bio bliži mestu službe, on se nastanio na Dorćolu gde je podigao i česmu, koju su meštani, od milja, prozvali "Guzonjina češma".

Na čelu beogradske tvrđave Milovanović se nalazio sve do 23. septembra 1813. kada je ona ponovo pala u neprijateljske ruke. Ipak, za razliku od mnogih, Đorđe nije pobegao iz Beograda već je ostao i živeo trgujući stokom.

Međutim, Milovanović nije imao značajniju ulogu u Drugom srpskom ustanku 1815. godine. Ovaj podatak ipak nije iznenađujući ukoliko se ima u vidu da je vođa ove pobune bio Miloš Obrenović koji nije baš imao poverenja prema Karađorđevim saradnicima, niti uživao njihove simpatije.

Đorđe Milovanović Guzonja, pod nepoznatim okolnostima, ubijen je 1817. u Rudničkoj nahiji, u kojoj se zatekao poslom. Veruje se da je njegova smrt bila povezana sa likvidacijama njegovih saboraca i prijatelja vojvode Sime Markovića i samog vožda Karađorđa Petrovića iste godine.