Ignjat Karlo Sopron – Hroničar koji je Zemun spasao od zaborava
Na samom obodu zemunske Kalvarije nalazi se mirna ulica načičkana porodičnim kućama. Današnji naziv je dobila po čoveku zahvaljujući kome znamo one najtananije detalje istorije Zemuna.
Tajni život štampara
Ime mu je Karlo Sapron i u ovu sremsku varošicu doneo je sredinom XIX veka u potrazi za poslovnom srećom. Rođen je 1821. godine u porodici novosadskih Nemaca, gotovo od rođenja bio je predodređen da beleži istoriji. Još u rodnom gradu uči štamparski zanat, koji kasnije usavršava u Beču gde studira na ondašnjem univerzitetu. Tu otkriva i ljubav ka pisanju, koju kali pišući za prestonički časopis Fremden-Blatt. Ovaj liberalni dnevni list, blizak donekle će oblikovati Sapronovo dalje stvaralaštvo koje je išlo protiv ustaljenih pravila.
U Zemun dospeva 1851. godine i u njemu će, sa malim prekidom, ostati do kraja života. Smatra će ga svojim gradom, a kroz svoje višedecenijsko stvaralaštvo zaroniće u njegovu istoriju i izneti je na svetlo dana. Ali, da ne žurimo. Povod njegovog dolaska bilo je otvaranje štamparije. Od lokalnih vlasti dobija koncesiju za štampanje knjiga i dnevnih novina, čime prilježno pristupa.
Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"
Treba, doduše, napomenuti da ovo nije bila prva štamparija u Zemunu. Dve godine ranije, za vreme previranja tokom Mađarske revolucije, iz Novog Sada je dospela štamparska oprema Danila Medakovića. Zbog toga što se bavila objavljivanjem dela srpskih pisaca i zbog straha da bi u slučaju Mađara mogla biti uništena, štamparija se nalazila na brodu. Plan je bio da se u slučaju opasnosti lađa otisne preko Save i bezbedno ukotvi u Beogradu.
Sapron, pak, nije imao takvih problema, ali je imao veliku želju da uzdrma uspavanu varoš. Po samom dolasku osniva Srpski narodni vesnik, te štampa i dnevne novine na nemačkom. U bogatom opusu knjiga koje će izaći ispod štamparske prese nalazila su se izdanja na nemačkom i srpskom, ali i grčkom i bugarskom. U Zemunu su svetlo dana ugledala značajna dela kao što je Njegoševa „Slobodijada“, „Basne“ Dositeja Obradovića, dela Ljubomira Nenadovića, Milice Stojadinović Srpkinje, Milovana Vidakovića.