U senci daleko poznatije braće, Aleksandra i Đorđa rasla je, živela i umrla Jelena Karađorđević, poslednja srpska princeza. Njen život bio je od samog početka ispunjen tragedijom, od ranog gubitka majke, preko brojnih seoba, gubitka voljenih u talasima revolucije do večnog počinka u skromnom grobu daleko od domovine.

Sem ponekog zapisa u istorijskim čitankama, njen život i humana dela danas su gotovo nepoznanica.

Najlepši cvet Karađorđeve loze

Brak kneza Petra i kneginje Zorke bio je koliko politički, toliko i proizvod ljubavi, a iznad svega iznenađujuća unija zbog razlike u godinama koja je iznosila čak 20 godina. Viđen kao čin ujedinjenja dveju (srpskih) vladarskih loza od samog početka bio je pod budnim okom kritike, ali i običnih ljudi koji su sa nestrpljenjem iščekivali prestolonaslednika koji će u sebi poneti junačku tradiciju Srbije i Crne Gore. Ipak, kao prvi cvet ove neobične ljubavi rođena je 4. novembra 1884. godine na Cetinju devojčica kojoj će dati ime Jelena. Mada prvorođena i ljubimica roditelja, njen pol sprečiće je da jednog dana zasedne na tron. Posle nje par će u sve komplikovanijem braku izroditi još četvoro dece. Rođenje najmlađeg deteta, Andrije, biće presudno za sudbinu dece Karađorđevića. Rađajući ga, 16. marta 1890. godine, umire majka Zorka.

Brigu o troje preživele dece, Jeleni, Đorđu i Aleksandru, preuzimaju Petrovići i povremeno knez Petar, koji ih vodi sa sobom u Ženevu. Na jednoj slici iz tog perioda, vidi se majušna Jelena koja zaštitnički grli mlađu braću. Ova njena osobina pratiće je i kroz ostatak života, kada je morala lavovski da se bori i štiti ono što joj je bilo najvažnije.

Kada je stasala za školu, brigu o Jeleni preuzimaju tetke Anastasija i Milica, dve od sedam ćerki crnogorskog kralja Nikole. Udate za visoke ruske aristokrate, Anastasija i Milica imale su veliki uticaj na dvoru Romanovih. Neki kažu da su upravo one upoznale caricu Aleksandru sa čuvenim Raspućinom, čovekom koga su mnogi označavali kao jedan od povoda za slom carske dinastije. Između glamura petrogradskog dvora i burnog porodičnog života, Jelena pohađa internat manastira Smolni. Ovu uglednu školu za devojčice iz aristokratskih kuća, pohađala je i njena majka, kao i ostale ćerke Petrovića. I sama stupa u prijateljske odnose sa carskom porodicom, te postaje bliska prijateljica velike kneginje Olge, najstarije ćerke cara Nikolaja II.

Za razliku od braće koji su bili više okrenuti politici i vojnom znanju, Jelena je bila rođena za naučnika. U jednoj od izdanja časopis “Ženski svet” iz 1904. godine, napominje se da je, sada već, Njeno Kraljevsko Visočanstvo princeza Jelena Karađorđević napisala na francuskom jeziku Genealogiju svih evropskih vladarskih domova od srednjeg veka do danas, te da je delo štampano u Italiji. I ne samo to, posvećuje se studijama medicine na Petrogradskom univerzitetu.

Politički brak iz ljubavi

Ali, sudbina često ima druge planove. Prilikom jedne posete Petrogradu Jelenine tetke i imenjakinje - Jelene Savojske, italijanske kraljice, mlada princeza biva pogođena Amorovom strelom. Srećni mladić bio je princ carske krvi Ivana Konstantinovič, sin velikog kneza Konstantina Konstantinoviča. Ova vest izazvala je na ruskom dvoru veliku radoznalost i ne toliko suptilne podsmehe. Naime, princ Ivan bio je, kao i njegov otac, više renesansna nego aristokratska ličnost. Visok i suvonjav, bio je izuzetno blage naravi zbog čega je i dobio nadimak Jovančik. Bio je i duboko religioozan, a pre nego što je upoznao lepu Jelenu, razmišljao je o odlasku u manastir. 

Sa druge strane, ovaj brak će biti dočekan sa oduševljenjem od strane srpskog dvora, tradicionalno naklonjenog Rusiji.

Posle objave veridbe, princ i princeza postaju neka vrsta poznatih ličnosti u štampi onog vremena. Tokom priprema za svadbu, beogradske novine sa posebnom pažnjom prate putovanje princeze po Srbiji. Sa velikim ponosom prenose vest  o boravku Jelene sa ocem kraljem Petrom u Banji Koviljači, gde je u njenu čast ozidan poseban kladenac. Danas je ovaj izvor poznat pod nazivom Tri česme. Uzbuđenje raste kada im u posetu dolazi Ivan Konstantinovič, na veliku žalost beogradskih dama, bez oca Konstantina.

Kratka veridba biće okončana venčanjem 2. septembra 1911. u dvorcu Peterhof nadomak Petrograda. Jelena će uzeti ime Jelena Petrovna od Rusije, ali će zadržati i svoj status Njenog Kraljevskog Visočanstva. Ovo će joj omogućiti da i dalje igra važnu ulogu u odnosima Srbije i Rusije.

Anđeo srpskih ranjenika

Mladi bračni par nastanjuje se u Petrogradu, gde Ivan nastavlja vojnu karijeru, a Jelena studije medicine. Ovaj idilični život prekinut je posle samo par meseci braka. Oktobra 1912. godine Srbija stupa u Prvi balkanski rat, a mlada princeza ostavlja glamurozni život carske prestonice i dolazi u domovinu. Umesto haljina od izvezene svile, oblači skromnu odeždu sestre milosrdnice.

Posvećuje se radu u bolnicama, gde obilazi ranjenike, leči ih i ublažava bolove nežnim rečima i podrškom. Iz zapisa iz tog vremena dobijamo i retku sliku ove hrabre žene – nežna, skromna, blaga, bez obzira na svoj visoki rod spremna da pomogne svakom.

Posle Beograda putuje u Vranje, gde sa suprugom finansira izgradnju vojne bolnice. Ovo neće biti jedino njeno dobročinstvo. Tokom godina pomagala je škole za seoske domaćice, sirotišta i bolnice za decu, Kolo srpskih sestara, fond Beogradske trgovačke omladine, vojne ranjenike, razne nesrećnike i sve one kojima je pomoć bila potrebna.

Već početkom 1913. godine vraća se u Rusiju. Krajem januara 1914. godine rađa sina Vsevoloda, a godinu dana kasnije i ćerku Katarinu.

I dok je su se Jelena i Ivan radovali rođenju dece, na političkoj sceni spremala se oluja koja će zauvek promeniti sudbinu čitavog sveta.

 

Nastavak: 

Princeza u raljama Boljševika