Venčanje Jelene Karađorđević i Ivana Konstantinoviča bilo je događaj godine u srpskoj i ruskoj javnosti. Ovaj neobični spoj dve srodne blage duše, ubrzo je bio obogaćen rođenjem dvoje dece, sina i ćerke. Porodična sreća potrajaće kratko, tek 7 godina i biće ugašena na krvavi način. Ali to je bio samo početak nedaća koje će zadesiti Jelenu Petrovnu i njene siročiće.

Aristokratija u vihoru rata

Posle rođenja sina 1914. godine princeza Jelena povlači se sa studija medicine i potpuno posvećuje porodici. Sa pažnjom prati dešavanja u domovini koja su sa svakim mesecom te prve ratne godine bila sve komplikovanija. Iz dalekog Petrograda šalje podršku i novčana sredstva voljenoj Srbiji, pomaže ranjenike i srpske izbeglice. Kada se ukazala prilika, ponovo oblači odeždu milosrdne sredstve i radi kao bolničarka negujući ranjenike ruske carske armije.

Između strepnji, gladi i očaja izazvanih zaostalim feudalnim uređenjem države i dubokom bedom, u Rusiji buja radikalni boljševički pokret. Posle Februrske, uslediće i Oktobarska revolucija koja princezu i supruga stavlja u nepovoljan položaj. Ostavlja decu na čuvanje Ivanovoj majci, velikoj kneginji Jelisaveti Merikrajevni, a ona prateći muža odlaži u izgnanstvo. Istovremeno, srpsko diplomatsko predstavništvo šalje u Petrograd majora Mićića i dvojicu vojnika sa ciljem da princezi i deci omoguće izlazak iz Rusije. Umesto uspešno obavljenog zadatka, završavaju i sami u kazamatu. Posle prepirke i agitovanja, major Mićić uz pomoć Sergeja Smirnova, guvernera carske apanaže Pavlovski, uspeva da dobije dozvolu za kretanje po zemlji. Obilaze zemlju od zatvora do zatvora i konačno zatiču prinčevski par u Jekaterinburgu.

Tih nekoliko prvih meseci 1918. godine, život je upao u prividnu normal. Nekoliko porodica aristokrata bilo je smešteno u školi gde su čekali svoju sudbinu. Dane su provodili čitajući, uređujući školske prostorije i baštu. Početkom leta, Jelena na nagovor supruga odlučuje da se ipak vrati deci u Petrograd. Ovu odluku donosi teška srca u svetlu vesti da je najavljeno prebacivanje njihove grupe u Alapajevsk. Ide čak toliko daleko da piše izjavu u kojoj se dobrovoljno predaje u ropstvo, samo da bi ostala u muža. Ivan ipak pobeđuje u svojoj odluci da je nagovori da se vrati deci.

Foto: Wikipedia 

Jedina srpska princeza zatočena u kazamatu

U Petrograd stiže početkom jula 1918. godine i odmah počinje misiju oslobađanja supruga i spašavanja porodice iz sovjetske Rusije. Ide toliko daleko da piše pisma caru, čak i pokušava da dobije audijenciju na dvoru, ne sluteći da je sve prekasno. Piše i srpskoj misiji u Rusiji, koja poteže sve dostupne veze i uticaje, a podršku im pružaju švedski i norveški diplomatski kanali. Kuca na sva vrata, što privlači pažnju boljševika.

Rezultat je bio polovičan. Jelenina svekrva i deca napuštaju Rusiju i sigurno prelaze u Švedsku. Sama Jelena je uhapšena i poslata u zatvor u Perm. U pokušaju da je iskoriste kao doušnika, u ćeliju joj dovode devojčicu za koju se pretpostavljalo da je ćerka ruskog cara Nikolaja Anastasija. Jelena odbija tu mogućnost, jer je imala česte kontakte sa carskom porodicom. Pokušava da se vrati suprugu, ali bezuspešno.  Ono što ne zna je da je njen voljeni “mali Žan” doživeo sudbinu carske porodice.

Dana 18. jula 1918. godine, nekoliko članova carske porodice odvedeno je do rudnika u Alapajevsku. Prvo su ih spustili na dno rudarskog okna, a zatim žive zasuli granatama. Među njima je bio i Ivan Konstantinovič.

U Moskvi i Petrogradu diplomatska aktivnost se zahuhtava. Neprikosnovena situacija da se jedna princeza, ćerka evropskog vladara, i to zemlje koja je krvavo platila imperijalistički obračun u Prvom svetskom ratu, nalazi u zatočeništvu morala je biti razrešena ovako ili onako. Na insistiranje norveške misije, 1919. godine izdejstvovan je izlazak princeze Jelene iz Rusije. Još uvek ne znajući za sudbinu supruga, hita u zagrljaj deci. Njeno izbeglištvo se nastavlja u Francuskoj, gde stiže u Nicu koja je bila centar srpskih izbeglica.

Kuća bez temelja i zidova

O životu princeze Jelene posle Prvog svetskog rata se zna jako malo. Ophrvana tugom, povlači se gotovo potpuno iz javnosti i usresređuje svoju pažnju i ljubav kao deci. Jedan od retkih spomena njenog imena u srpskim novinama tog vremena je onaj sa venčanja njenog brata Aleksandra i rumunske princeze Marije. Navodi se da je Jelena, pošto im je majka umrla rano, na sebe pruzela ulogu domaćice kuće i mladu dočekala po narodnim običajima pogačom i solju u novom domu. Tu i tamo spominje se i njeno učešće u humanitarnim skupovima i udruženjima, a zna se da je nesebično pomagala svakom nevoljniku koji bi joj pokucao na vrata. Nije zaboravila ni one koji su je služili u Rusiji, te koristi sav svoj uticaj da im pomogne da prebegnu i započnu novi život u izgnanstvu.

Kasnije godine provodi ponajviše u Engleskoj, gde se sin i ćerka školuju na Oksfordu. Živi po hotelima, jer nije želela da gradi dom u koji nikada neće zakoračiti njen voljeni. Njen bol je toliki da zabranjuje deci da uče ruski, jer joj je sam zvuk tog jezika izazivao veliku patnju. Izdržava se prodajući imovinu koju je nasledila kao srpska princeza. Kasnije, kada rat još jednom preseca njen život, seli se ponovo u Nicu, gde i umire 1962. godine. Njen grob, skroman i neprimetan, i dalje je tamo.

Istorija će njenog sina Vsevoloda zapamtiti kao poslednjeg muškog potomka Romanovih rođenog na tlu carske Rusije. Nije imao dece, čime je ova linija carske loze ugašena. Ćerka Katarina, isto je upisana kao poslednje dete Romanovih rođeno u carevini. Udaće se za italijanskog plemića sa kojim će imati troje dece. Posle dugog i bogatog života, umire u dalekom Montevideu.

Telo nikad prežaljenog Ivana Konstantinoviča preneseno je u Peking i sahranjeno na groblju Ruske pravoslavne misije. Crkva i groblje uništeni su 1968. godine kako bi se izgradio park.

 Prvi deo: