Još se nisu smirile strasti otkako je Kneževina dobila novi Građanski zakonik, a njegov tvorac, Jovan Hadžić, ponovo se našao na meti provokacija. Nakon što je Državni savet protestovao protiv netradicionalnih zakonskih stavki, varnice je zapalio i Toma Vučić Perišić.

Rekavši da je „narodu naturio zakone i uredbe koje nisu za njega“, Gospodar Vučić je pokušao prebaciti lopticu na Hadžićev teren. Kao važnom čoveku u državnom taboru (i tobože na strani naroda), ni Perišiću nije išlo na ruku donošenje nepopularnih zakona. Hadžić mu, pak, nije ostao dužan: Gospodaru je prebacio kako ponovo zagovara bezvlašće, što ga je ubrzo koštalo otpusta iz službe.

Na meti ostrašćenih konzervativaca

Do tog trenutka, Jovan Hadžić je uživao privilegije najviših državnih činovnika. Pored Građanskog zakonika je sastavio i ustrojstvo Vrhovnog suda, a kao savetodavac za sve uredbe i zakone primao je, iza predsednika Državnog saveta, najvišu novčanu naknadu u Kneževini.

Među prijateljima je, pak, imao poznata imena: Gligorija Vozarovića, protu Mateju Nenadovića, ali i čitav krug uglednih srpskih književnika. Međutim, ni kao najobrazovaniji pravnik u Srbiji nije mogao protiv državnih „presuda“. Nakon razmirica sa Tomom Vučićem, Državni savet – pa i sam Knez Aleksandar, koga je Hadžić bezrezervno pordžavao – stali su na stranu njegovog konzervativnog protivnika.

Kada je 1846. godine otpušten iz službe, Jovan Hadžić je sa pravom bio revoltiran. Političare je smatrao nezahvalnim i pakosnim, a njegovo razilaženje sa političkom elitom kasnije je pravdao i Slobodan Jovanović. O Hadžiću je pisao da je, kao „školovan pravnik, koji je znao vrednost zakona, dobrih sudova i uređene administracije, iskreno želeo da u Srbiji mesto lične vlade zavede vladu zakona“. Osujećenom Hadžiću je preostalo da se vrati u Novi Sad, gde je nastavio da radi kao upravnik Srpske gimnazije.

Od Vergilija i Šekspira do rodoljubivih epskih stihova

Nemila epizoda u političkom vrhu Srbije teško da je poljuljala Hadžićev ugled među učenim sunarodnicima. Imao je sasvim dovoljno angažovanja i van državne službe – sarađivao je sa književnim časopisima, uređivao Letopis Matice srpske, a njegov zavidan spisateljski opus sačinjavao je istorijske prikaze, poeziju, jezičke rasprave i prevode dela velikih pisaca.

Kako je srpska književnost tih godina bila na pragu romantizma, aktuelnoj struji se priklonio i Hadžić. Pisao je rodoljubive i epske stihove, a društveni i politički angažman prepoznavao se i u njegovoj poeziji. Bio je pritom i ostrašćeni Karađorđevićevac – posvetio je puno vremena izučavanju dinastijske istoriografije, a potom svog idola-državnika opevao u svojoj najpoznatijoj epskoj pesmi „Prelazak Crnog Đorđa iz Srbije u Srem“.

Hadžića su kasnije nazivali i prethodnikom Jovana Jovanovića Zmaja. Stihovi su mu nalikovali rodoljubivim Zmajevim pesmama, a u međuvremenu je na srpski prevodio kako Getea, Šekspira i Šilera, tako i klasične pisce poput Vergilija, Homera, Horacija i Cicereona. Interesovanja su mu bila raznolika i svestrana, ali se i dalje najviše zalagao za sopstveni jezik.

U isto vreme je to činio još jedan njegov savremenik. U jeku je bila jezička reforma Vuka Karadžića, ali slučaj je hteo da, poput političkih nesuglasica, oštre reči padnu i između dvojice boraca za reformu srpskog jezika.

Kako su zaratili ugledni pravnik i samouki reformator

Reformatorski dvoboj Karadžića i Hadžića naposletku se otegao čitavih 10 godina. Malo šta je nagoveštavalo da će do tako nečega doći, jer je Hadžić isprva ne samo podržavao, već i finansijski pomagao svog saborca.

Ipak, ugledni pravnik je, za razliku od Karadžića, zagovarao slavenoserbsku azbuku i pravopis. Kada je Vukova reforma zapretila da krene revolucionarnijim tokom, tako su izbile i prve nesuglasice. Žučnoj raspravi je pritom kumovala srčanost dvojice suparnika: ni Hadžić ni Karadžić nisu prezali da odlučno stanu iza svojih stavova, zbog čega su umele da zasevaju i teške reči.

Iako samouk, Vuk Karadžić je protivnika „gađao“ britkim kontraargumentima. Kako je umeo u tome i da pretera, rasprava je neretko nalikovala ličnom obračunu. Ni Hadžić nije ostajao dužan svom suparniku, mada je za razliku od Vuka bio tolerantniji i odmereniji.

Sukob je deceniju kasnije okončao još jedan zagovornik jezičke reforme. Godine 1847., Đura Daničić objavljuje „Rat za srpski jezik i pravopis“. Još pre nego što je njegova filološka studija ugledala svetlost dana, Vuk Karadžić dobija glasnu podršku kako samog Daničića, tako i mlađe generacije književnika poput Branka Radičevića, Jovana Subotića i crnogorskog vladike Njegoša. Hadžić se, pak, našao i na Daničićevom tapetu – pozivajući se na Hadžićevo nepoznavanje filologije, Daničić je smatrao da uvaženi pravnik nije kadar da diskutuje o tom pitanju.