S kraja 1915. godine, izdržavši već nekoliko neprijateljskih nasrtaja, srpska vojska je ostala prilično sumornog raspoloženja. Veliki rat je još bilo daleko od kraja, a jedna grupica od jedva 15 hiljada vojnika bila je na izmaku snaga. Novembra te godine našla se kod Vlasotinca nadomak Leskovca, dok se ka njoj spremala horda od blizu 200 hiljada naoružanih Bugara.

Ova se grupa, od njih skoro 300 hiljada, odvojila i pošla niže ka Leskovcu i Vranju. Probijajući se ka zapadu, Bugari su naumili da se pod komandom nemačkog feldmaršala Makenzena ispreče srpskoj armiji i osujete povlačenje ka Prokletijama. A onih jedva 15 hiljada klonulih vojnika Timočke divizije pošlo je sa kolonom naroda ka Kosovu i Metohiji.

Timočka divizija se, pak, junački držala pred neuporedivo jačim napadačem. Eskivirala je tom prilikom i preko 400 bugarskih topova, ali je morala da nastavi povlačenje ne bi li se spasla još većih gubitaka. Da stvar bude gora, u tom trenutku nije bilo nikoga da zaustavi bugarsku Prvu diviziju.

Vojnik koji (ni)je obećavao

Dok su Bugari ovim napadom dobili stratešku prednost, reč je preuzeo komandant Druge armije, vojvoda Stepa Stepanović. Ka Leskovcu je poslao još dve divizije: Moravsku i Šumadijsku, sa ljudstvom koje već gazilo ka svojim četrdesetim godinama.

Takozvani drugopozivci su imali pred sobom težak zadatak. Bugari su bili više nego četvorostruko jači, a trebalo im je, kakogod se znalo i umelo, preseći put – za početak, makar na nekoliko dana, dok se ka zapadu Srbije ne uputi pojačanje.

Vojvoda Stepanović je, pak, imao pravog čoveka za takav zadatak. Za komandanta dve divizije odredio je pukovnika Ljubomira Milića.

U to vreme 54-godišnjak, Milić se na čelu ove manevarske grupe našao sa dobrim razlogom. Doduše, nije se za njega moglo reći da je bio najbolji od najboljih. Rodom iz Gornjeg Milanovca, kao svršeni gimnazijalac se opredelio za Vojnu akademiju. Bio je tek deseti od 20 najboljih pitomaca, ali mu je Vojna akademija donela i potporučnički čin.

Kalio se i za vreme srpsko-bugarskog rata, kada je u Beogradu morao prekinuti školovanje. Tom prilikom se našao kao komandant čete, a nekoliko godina kasnije, pošavši put Rusije, godinu i po dana kao državni pitomac boravi u tamošnjoj vojsci. Uznapredovao je potom od kapetana prve klase do potpukovnika, da bi 1901. godine postao ađutant kralja Aleksandra Obrenovića.

Nemoguća misija pronicljivog generala

Trvenja u Kraljevini između dve dinastije krojila su tih godina i karijeru potpukovnika Milića. Kada je kruna nakon Majskog prevrata pripala kralju Petru I Karađorđeviću, drugačije se počelo gledati i na ljude bliske pređašnjoj vlasti. Ljubomir Milić je 1906. godine unapređen u pukovnika, ali je ubrzo potom i penzionisan.

Ponovo ga vraćaju u službu tek 1912. godine. Kada se zaratilo početkom Balkanskih i Prvog svetskog rata, pukovniku se poverava i ozbiljnija dužnost – postavljen je za komandanta Moravske divizije, koju su činili upravo drugopozivci. U sam osvit Velikog rata, Ljubomir Milić se kao zapovednik najpre pokazao u Cerskoj bici. Pored toga je komandovao još i pešadijskom Podoficirskom školom i nekolicinom pukova, uz to zauzevši mesto načelnika štaba divizijske oblasti.

Ipak, jedna od Milićevih jačih strana beše i razumevanje ljudske ćudi. Kada se desetkovana Timočka divizija našla pred naletom Bugara, iskusni vojvoda Stepanović procenio je da bi upravo Milić mogao sprovesti jednu komplikovanu taktiku.

Naime, kod Puste reke nadomak Leskovca, premorena kolona vojske i naroda morala je poći niže ka Prištini. Ne bi li nastavila „iza leđa“ Timočke divizije, neprijatelja je trebalo zadržati po svaku cenu. Međutim, Timočana je već bilo neuporedivo manje od Bugara, a ovi su pritom bili naoružani do zuba. Takva misija bi se bezmalo svakom komantantu činila rizičnom – ako ne i nemogućom.


Nastaviće se...