Okićen slavom u Prvom svetskom ratu, vojvoda Mišić se u prestonici zapošljava u državnoj vojnoj službi. Međutim, najveći udarac je do tada pretrpelo njegovo zdravlje. Mišić odlazi na lečenje u Pariz, a sve vreme uz njega bdi i voljena mu supruga.

Kada se lojalnost plaćala izgnanstvom

Kada je već postalo jasno da leka nema, supružnici se ponovo zatiču u prestonici. Januara 1921. godine, vojvoda je preminuo kraj izabranice koju je voleo celog života. Kraj se nije nazirao ni koloni koja ga je ispratila uz najviše počasti. Ostavši sa decom, ni Lujza se nije još dugo zadržala u Beogradu. Želela je svom suprugu da ispuni poslednju želju i sagradi porodičnu kuću u Struganiku kraj Mionice.

Ovde je već stajala vojvodina stara, rodna kuća, ali se Lujza potrudila da pod njom, pored reke Ribnice, podigne novi dom. Ipak, miran život je potrajao tek do izbijanja novog rata.

Lujzinim sinovima Radovanu i Aleksandru vojevanja već nisu bila strana. Ipak, prvi udarac s proleća 1941. bila je Radovanova smrt tokom zarobljeništva u Nemačkoj. Mlađi sin, major Aleksandar Mišić, uspeo je da se po aprilskom bombardovanju vrati u Struganik. Ovde je postao član Vrhovne komande Dragoljuba Mihailovića, čiji se oficiri nisu mirili sa kapitulacijom jugoslovenske vojske.

Jedan od susreta sa generalom će se za Aleksandra naposletku pokazati kobnim. Major Mišić i general Mihailović sastali su se u Lujzinom domu, ali su to saznali i Nemci koji su ih odmah opkolili. Ne znajući ni kako general Mihailović izgleda, okupatori ništa nisu posumnjali kada se pred njima pojavio Aleksandar. Ne bi li spasao Mihailovića, major je umesto njega pošao na saslušanje.

Sva razočarenja Magdalene Mišić

Nije trebalo mnogo da i Nemci saznaju da su nasamareni. Aleksandra su pokušali da privole na lojalnost, pozivajući se pritom na poreklo njegove majke.

I to je slabo vredelo – odlučnog u nameri da zaštiti saborce, major je osuđen na smrt. Nekoliko dana kasnije, Nemci su spalili i kuću koju je Lujza sagradila po suprugovoj poslednjoj želji. Mada je stoički podnela dotadašnje nedaće, Lujza je bila istinski razočarana. Uputila se u crkvu i prekrstila u pravoslavnu veru, uzevši novo ime Magdalena. Međutim, teškoće se nastavljaju 1943. godine, kada je Nemcima dopao i njen najmlađi sin Vojislav.

Po obrazovanju inženjer hortikulture, a u ratu rezervni oficir, Vojislav Mišić se, nasuprot bratu Aleksandru, pridružio partizanskom odredu. Saznavši da ga je kao političkog komesara priveo Gestapo, Lujza se smesta našla pred tadašnjim nemačkim komandantom, generalom Bemeom.

Čak je i on znao za slavu koju je zavredeo njen suprug. Kada se predstavila na maternjem jeziku, general je Lujzu primio uz naklon i najveću ljubaznost. Lujzi je tada rasvetleo i smrt najstarijeg sina: pošto su Nemci majora Aleksandra priveli nakon kapitulacije, međunarodno pravo je odlučilo da se nije mogao tretirati kao ratni zarobljenik, već kao – razbojnik.

Otuda su ga samo mogli osuditi na streljanje. Ali, Lujza nije odustajala od namere da spase makar najmlađeg sina.

Saznavši da ga Gestapo drži iza rešetaka, general Beme je obećao da će učiniti sve što je u njegovoj moći da ga izbavi zatočeništva. I uspeo je – Vojislava Mišića, koji se ubrzo našao u njegovom kabinetu, brže-bolje je vratio majci. Najmlađi Mišić se iz rata vratio kao kapetan, a Lujza je, sve do smrti 1956. godine, živela u svom stanu u Beogradu.

Ostala je, ipak, do kraja vezana i za porodicu koja se skućila u Struganiku. U kući koja je kasnije udomila i muzej, stoji uspomena na njena dva imena: jednu krštenicu na kojoj je ispisano „Lujza Kirkner“ i drugu sa imenom „Magdalena Mišić“.