Jun mesec u srpskoj istoriji zauzima posebno mesto, a datum 28. duboko je urezan u srpski genetski kod. Od Kosovske bitke do Gavrila Principa. Ova priča je podsećanje na jednog majora srpske vojske, čije je hapšenje bio zahtev austrougarske carevine 1914. Kada je poginuo, Srbi nisu hteli da poveruju, pa su govorili da je živ major Tankosić! Zašto?

Major Vojislav Voja Tankosić, sa svojih trideset pet godina života bio bi i danas inspiracija piscima, scenaristima i režiserima. Njegov život bio bi tema novinskih naslova, istraživanja istoričara. Jer kako drugačije opisati tih trideset pet godina prožetim borbom za slobodu Srbije, već rečju - heroj u burnim vremenima na prelazu iz devetnaestog na dvadeseti vek, učesnik u značajnim istorijskim dešavanjima u Srbiji. Zaboravljeni heroj.

Najbolji student Vojne akademije

Bilo je to vreme snažnog nacionalnog zanosa, pogotovu srpske omladine. I Vojinova životna priča satkana je na tom zanosu. Rođen u selu Ruklada kod Uba, odakle odlazi posle završene osnovne škole. Po završetku niže Vojne akademije kao najbolji u klasi, a potom i više Vojne akademije u vojnoj službi ide sa dužnosti na dužnost. Tako ga martovske demonstracije 1903. zatiču kao komandanta odreda koji je poslan da se obračuna sa radnicima i studentima koji su se pobunuli protiv strahovlade Obrenovića. Vojska je imala i dodatno naređenje da u razbijanju demonstarcija bude što nemilosrdnija. Tankosićev odred ne da nije razbio demonstrante, već ih je zaštitio i sakrio u lagume podno Kalemegdana. Organizatore protesta čamcima je prebacio u Zemun.

Kao potporučnik učestvuje u Majskom prevratu iste godine, u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga, a na čelo Srbije došla dinastija Karađorđević. Ubistvo kralja i kraljice sproveli su članovi organizacije "Crna ruka", sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom na čelu. Tankosić je bio jedan od osnivača tajnog društva i direktni izvršilac prevrata.

Foto: Wikipedia - Apis (leži levo) i Tankosić (leži desno) bili su neki od osnivača "Crne ruke"

Prvi srpski specijalci

Aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine od strane Austrougarske uverila je Tankosića da će do sukoba između Srbije i Austrougara doći kad-tad. On odmah organizuje gerilsku školu u Prokuplju gde se pripremaju dobrovoljci za akcije u Bosni i Hercegovini. Ubrzo su u svim srpskim gradovima nikli regrutni centri koji su okupili više od pet hiljada dobro uvežbanih boraca.

Njegova obuka specijalaca nije ostala neprimećena, pa je tadašnja štampa preko Save i Dunava pisala da "u Srbiji ima spremnih 1.000 četa od po 20 dobro obučenih četnika, a da nose po dve puške da bi drugu mogli da dadnu pobunjenicima u Bosni". Voja je sve to činio bez saglasnosti srpske vlade koja se bojala reakcije Austrougarske, ali na drugoj strani, sa podrškom srpske elite. Stizala je i značajna materijalna pomoć od bogatih Srba. "I ne do Bog" zloupotrebe tih donacija, govorilo se u kampovima za obuku tih dana, jer svaku proneveru Tankosić i njegovi saradnici su kažnjavali smrću. Priznanjem aneksije od strane Srbije 1909. raspušteni su dobrovoljački logori, ali je značajno vojno iskusvo dobilo više hiljada komita.

Potporučnik a vojvoda

Nedugo zatim, obreo se na jugu, u Makedoniji. Naime, krajem XIX veka na prostorima Raške, Kosova i Metohije i Makedonije teror Turaka i njihovih pomagača Arbanasa eskalirao je u egzodus srpskog stanovništva. Nasilje koje je usledilo nateralo je Srbe da se organizuju u hajdučiju. Međutim, efekati hajdukovanja bili su bez većeg uspeha. Apeli upućivani Beogradu bili su bez očekivanog odziva. I tako sve do 1903. godine kada srpska prestonica i bogati Srbi izdvajaju sredstva, ali i iskusne borce i starešine za četnički pokret.

Ostalo je zapisano da je jedan od najbogatijih Srba toga vremena Luka Ćelović Trebinjac organizovao, okupljao i finansirao komitske odrede koji su se borili za oslobođenje Stare Srbije. Onakav kakav je bio, zadojen idejom oslobođenja i ujedinjenja srpstva, Vojislav Tankosić priključuje se pokretu na samom početku. U zimu 1903. već je na terenu i kreće se na relaciji Skoplje i Bitolj, a dolazi i do Soluna. Zadatak mu je organizovanje akcija na području Makedonije. Hrabar sa dokazanim organizacionim sposobnostima postaje jedan od nosioca komitskog pokreta na tim prostorima.

Bio je i vanserijski strelac. Iz studentskih dana prepričavalo se kako je dobijao opklade gaseći plamen na sveći pucajući puškom sa 50 metara. To će kasnije biti sastavni deo "obuke" njegovih vojnika, a nazvaše to vežbom "gašenje plamena". A na terenu, prenoseći naučeno u školi i praksi na dobrovoljce, Tankosić razbuktava oganj prkosa i slobode. Naoružava dobrovoljce, izviđa teren, pravi mape, a prerušen kao trgovac žitom, krstari jugom upoznajući navike i običaje stanovništva, razgovarajući sa srpskim seoskim domaćinima.

Foto: Wikipedia - Tankosić maskiran 1911. godine 

Svesni da Tursko carstvo odlazi u istoriju, Turci i Arnauti postali su posebno agresivni 1905. godine. Stradale su na stotine ljudi, zapaljeno je na desetina kuća, uništena su četiri manastira i nebrojena zlodela ostala su nezabeležena. 

U to vreme proglašen je vojvodom i regrutuje svoj odred komita. Vojnički obrazovan, znao je da samo čeličnom disciplinom može doći do rezultata. Nije imao milosti za dezertere, zarobljenike, uhode, a nimalo nežniji nije bio ni prema domaćem stanovništvu. Kako bi ih primorao da pruže otpor, izdao je naređenje da će sve muške glave u srpskim porodicama biti "javno batinane ukoliko dozvole da im žensku decu napadnu", nakon čega se broj napada drastično smanjio. Učestvuje sa svojom četom u nekoliko borbi. 

Zamalo da izazove rat sa Bugarskom

Potpisivanjem Carinske unije sa Bugarskom, jula 1905. Tankosić se vraća u Srbiju. Za sve što je učinio odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde. Završava Višu vojnu akademiju i 1907. godine postavljen je za komadanta svih četa na prostoru do Vardara, ili kako mu je funkcija bila, šef gorskog štaba Istočnog Povardarja. Već 1908. vodi napad na Bugare u selu Stracinu, što zamalo nije izazvalo rat sa Bugarima, do koga će doći koju godinu kasnije. Ovenčan slavom vraća se u Beograd, a prestoni grad ga dočekuje štampajući razglednice sa njegovim likom i njegovim ratnicima. Tankosić se nije ženio, a govorio je da se "venčao za Srbiju". Usput, živeo je bomski obožavajući žene i  piće. Mrzeo je nepoštene političare i lopove. Ove poslednje smatrao je svojim neprijateljima, i bespoštedno se obračunavao sa njima u svakoj prilici.

U nastavku teksta saznajte zašto je Austrougarska tražila njegovo izručivanje u čuvenom junskom ultimatumu i kakve još veze Tankosić ima sa Beogradom...