Dok je čitanje knjiga na Starom kontinentu već bila ustaljena praksa, Srbija je u tome kaskala gotovo četiri veka. Još sredinom 15. stoleća, knjige koje su počele izlaziti iz Gutenbergove štamparije donele su pravu (čitalačku) revoluciju.

Za to vreme, Srbija je imala revolucije drugačije vrste. Bez državne samostalnosti i pod šakom Osmanske vlasti, listanje stranica kakvog romana bilo je daleko od prioriteta. Sem toga, valjalo je prethodno poraditi i na širenju pismenosti u narodu - a u državi bez sopstvene autonomije koja je tek otvarala prve škole, opsimenjavanje širih narodnih masa pokazalo se kao popriličan izazov.

Tako su u ovom večitom kaskanju i knjige najpre dolazile u retke, odabrane ruke - većinom onih koji su po znanje odlazili van granica zemlje. Za to vreme, prve štampane knjige su izlazile iz štamparija otvaranih pri srpskim manastirima. Tek je Hatišerif iz 1830. godine otvorio mogućnost da se u tadašnjoj Kneževini osnuju i prve državne štamparije.

Tada su u njima posao našli i prvi izdavači. Međutim, ponovo sticajem društvenih okolnosti, jedan od prvih srpskih knjižara zapravo nije bio poreklom iz Srbije.

Kako je učeni Evropljanin postao stalni Beograđanin

Ime ovog gospodina upamtila je ploča na jednoj od starijih beogradskih zgrada. Nadomak Varoš kapije, gde se Pop Lukina ulica susreće sa Kosančićevim vencem, stoji da se „na ovom mestu u periodu od 1854. do 1939. godine nalazila Knjižara Velimir Valožić“. Saznaje se i da je dotični gospodin živeo od 1814. do 1887. godine, te da je bio „prvi knjižar i izdavač u Srbiji“.

Osim što su ovu spomen ploču postavili potomci g. Valožića, njegovo ime današnji Beograd slabo pamti. Ovo mu, zapravo, beše i „srpsko“ ime, budući da je rođen kao Valauh Lorenc u gradiću Litomišlu u Češkoj. Nije sasvim poznato ni šta je bio po zanimanju. Pretpostavlja se da je u Pragu studirao ili filozofiju ili teologiju, ali zasigurno se zna da je završio medicinu u Beču. U Srbiju - tačnije, u Beograd - došao je 1850. godine i našao službu pisara u knjižari izvesnog Miloša Popovića.

Lorenc se već naredne godine oženio srpkinjom Persidom. Prešavši u pravoslavnu veru, zamenio je svoje kršteno ime. Sada kao Velimir Valožić, 1853. godine dobija i srpsko državljanstvo, te ubrzo nasleđuje Miloša Popovića na mestu vlasnika njegove knjižare. Valožićev prethodnik je, pak, imao i sopstvenih razloga da odustane od dugogodišnjeg posla.

Borba protiv vetrenjača u (ne)oslobođenoj Srbiji

Pored redovnih poslova oko izdavaštva, Velimira Valožića su dočekale i sve muke koje su došle pride. Njegov sada već bivši pretpostavljeni zapravo je i među prvima koji su zaslužni za to što su štampane knjige dospele u ruke širih narodnih masa. Iako Popovićeva uloga u tome nije bila najznačajnija, moguće je da se poveo i primerom svog brata Đure Daničića.

Miloš Popović je radni vek proveo kao urednik časopisa „Srbske novine“ - inače prvog beogradskog službenog lista u Kneževini. I sam je uviđao važnost obrazovanja i pisane reči, pogotovo za narod koji je nakon vekova pod turskom vlašću pravio i prve pomake ka izgradnju nacionalnog identiteta. Slično je razmišljao i knez Miloš Obrenović, koji je i sam bio nepismen. Nakon donošenja Hatišerifa, Knez je već 1831. godine naredio da se u Beogradu osnuje Knjažesko-srbska knjigopečatnja. Štamparija je ponela poznatiji, skraćeni naziv „Tipografija“, i to po Gutenbergovoj revolucionarnoj tehnologiji štampe.

„Tipografija“ se isprva se nalazila u zgradi preko puta Saborne crkve, gde Beograđani danas svraćaju u čuvenu kafanu „?“. U skladu sa tadašnjim prilikama u zemlji, pokušaji da pisana reč dođe do naroda nalikovali su sizifovskom poduhvatu. Naime, institucije obrazovanja i kulture tek su počele da se otvaraju. Kako se i državna vlast u to vreme selila čas u Beograd, čas u Kragujevac, tako je i „Tipografija“ u nekoliko navrata menjala adresu. Naposletku je ipak vraćena u Beograd i smeštena u Pop Lukinu ulicu broj 14.

Pritom, od mnogih profesija i zvanja koja su se tada prvi put pojavila beše i „zvanični štampar“. Ni prvi zvanični štampar u Srbiji, međutim, nije bio Srbin. Zahvaljujući Nemcu Adolfu Bermanu, „Tipografija“ je ubrzo dobila zalet u poslovanju. Berman je za to primio i odlikovanje pruskog kralja, dok se Miloš Popović toj misiji pridružio kada je u Beogradu otvorio svoju knjižaru.

Državna administracija, glavni „neprijatelj“ knjižara

Popović je zeleno svetlo dobio i od Ministarstva prosvete - tadašnjeg Popečiteljstva prosveštenija - tako da od aprila 1851. i sam započinje distribuciju štampanih knjiga. Uvideo je i da je tek jedna štamparija u gradu nedovoljan „alat“ za opismenjavanje naroda, pa je reklama za sve štampane knjige redovno izlazila u njegovim „Srbskim novinama“.

Ovde je Popović dobio i pomoć novouposlenog Velimira Valožića. Ono što mu je, pak, otežavalo posao bili su razni organizacioni poslovi. Valjalo je pored vođenja knjižare brinuti o finansijama, snabdevanju ostalih knjižara širom zemlje, a na to su došle i peripetije oko odobravanja trgovačkih marži. Kao je i formalno tada bio glavni državni knjižar, Popović je na sebe morao preuzeti i razne birokratske zavrzlame.

Uplevši se pritom u natezanja i nesporazume sa državom, nagomilani poslovi oduzimali su mu preostalo vreme i volju. Nije mnogo pomoglo ni pismo koje je na celih 7 strana uputio Kosti Cukiću, tadašnjem pomoćniku prosvetnog Popečiteljstva. Progovorio je o svemu što ga je ometalo u razvijanju knjižarskog posla - pre svega, problematika prodaje i distribucije knjiga - pa iako ga nije spaslo muka, ovo pismo je kasnije postalo prvi dokument o osnovama knjižarstva.

Sem toga, Popović je i dalje bio urednik „Srbskih novina“, što mu je još dodatno donosilo obaveze i presije. Najzad, nakon dve mukotrpne godine i isrpljen administracijom, sredinom 1853. godine odlučuje da se okane knjižarstva.

Ponovo radi Knjižara Velimira Valožića

Do tada pisar i pomoćnik Popoviću u vođenju knjižare, Velimir Valožić, kako će se pokazati, nije nasledio samo upražnjeno vlasničko mesto. Na pleća su mu pale i sve obaveze koje su „oterale“ njegovog prethodnika. Što se državnih institucija tiče, pokazalo se da ni nadležni u ministarstvima i vlasti nisu imali mnogo sluha. Iako je Kneževina u to vreme već izvojevala nezavisnost, i dalje je bio mukotrpan posao stvoriti obrazovanu čitalačku publiku.

O tome su svedočile i objave u Popovićevim „Srbskim novinama“. Statistika je bila daleko od ohrabrujuće: knjige koje su se tada štampale imale su jedva 500 do 600 kopija, a još manje je bilo onih koje bi se prodale u „mršavih“ 2000 primeraka. Otuda nije bilo mnogo vajde ni u ponovljenom izdavanju knjiga koje su već prošle kroz štamparsku presu.

Do septembra 1854. godine, Popovićeva knjižara dobila je i novo ime. Kako je Valožić već bio državljanin Kneževine, glatko dobija odobrenje da nastavi rad pod svojim imenom. U Knjižari Velimira Valožića, novi vlasnik je narednih godina, pre svega, zadržao zvanje glavnog knjižara. Međutim, stalna borba sa birokratijom čekaće ga i u narednim godinama.

Nastavak: