Ako bi postojalo nešto između sela i naselja, takvo bi se mesto pronašlo na dvadesetak kilometara pre ulaza u glavni grad. Zapravo, Batajnica kao da je već dugo „negde između“: u njoj živi blizu 50 hiljada duša, ali zvanično nosi status sela. Zauzela je plodne terene nadomak Dunava, ali su oni ostali ispod temelja porodičnih kuća. Isto tako, Batajničani više ne žive u bronzanom dobu poput nekadašnjih meštana, ali nisu sasvim zakoračili ni u novi milenijum.

Od tipičnog vojvođanskog sela kakvo je iznedrila panonska ravnica, Batajnica se u međuvremenu još malo približila gradu. Otuda se vodi kao zemunsko prigradsko naselje, a pre više od pola veka je dobila i jedan od poznatijih toponima: istoimeni vojni aerodrom. Ipak, i dalje će je zvati najvećim selom na Balkanu, bar dok se Batajničanima ne usliši najveća želja – da joj napokon pripadne status Gradske opštine.

Batajničkom raskrsnicom ka novom životu

Teško da postoji mesto nadomak prestonice koje je, poput Batajnice, izraslo tolikom brzinom. Razlog tome, doduše, nije bio optimističan – kuće su počele da niču uporedo sa raspadom nekadašnje Federacije, kada je narod iz bivših republika ovde doveo progon s početka ’90-tih godina.

Reka ljudi koja se tada slila i sa juga i zapada bila je dovoljna da nastani još 22 Batajnice. Za toliko je, naime, poraslo nekada omanje sremsko selo, što ga je kvalifikovalo i kao jedno od najvećih u Evropi. Pritisnuti ratom i nemaštinom, raseljenici su, udruživši snage, sagradili nove domove i započeli novi život.

Ipak, taj vrtoglavi rast je naposletku pokazao i svoju manje ugodnu stranu. Batajnica, koja je do tog trenutka imala svega par hiljada žitelja, nije mogla ispratititi ovoliki broj novopridošlih. Bila je tesna iako se raširila, a ni od siromaštva se nije moglo tako lako pobeći. Batajnica je tako ostala poput svojevrsne raskrsnice, ne samo između sela i grada, već i za ljude koji u nju dolaze sa različitih strana.

Kada su selom gospodarili bogati zadrugari

Dok se nije na ovim prostorima (ponovo) zaratilo, Batajnica je brojala skoro 17 hiljada kuća manje nego danas. Do pred kraj 20. veka, osim nje je u susedstvu bila još jedna mesna zajednica – Ugrinovci, a obe su bile uređene za primer: od najnužnijih potrepština poput vodovoda i kanalizacije, do sređenih ulica i seoskih ustanova. Za jedva 3.000 Batajničana, život se mahom vrteo oko poljoprivrede. U isto vreme, teško da je iko osetio oskudicu, budući da je u selu postojala velika zadruga sa preko 50 imućnih zadrugara.

Iz Batajnice su se račvali drumovi u tri pravca: ka Sremu, Banatu i Šumadiji. Dolaze li u glavni grad sa severa, putnici su već bili sviknuti na poduže kotrljanje kroz najdužu batajničku ulicu. A do druge polovine prošlog veka, selo je brojalo još manje stanovnika. Doduše, od 1972. godine Batajnica već nije bila selo u pravom smislu: pripojena je te godine Beogradu, a teritorijalno je pripadala gradskoj opštini Zemun.

Još teže je zamisliti da je do Drugog svetskog rata ovde bilo samo dvadesetak kuća. Prvi nagoveštaj urbanizacije dogodio se 1947. godine, a već godinu dana kasnije, Vojska FNRJ je sagradila naselje Ekonomija.

Ovo je bilo prvo od šest „pod-naselja“ koja će Batajnicu proširiti do veličine prigradskog naselja. Ipak, bila je uređena pod konac još davno pre posleratne urbanizacije, otkako je prvi put – a to je bilo 1753. godine – pomenuto da su ovde stanovali imućni seoski domaćini.