Staro verovanje kaže da se čovek ne može izgubiti u Beogradu, a sve zahvaljujući jednoj dami koju svako u prestonici smatra komšinicom. Palata "Beograd" ili popularnije Beograđanka - jeste na nju mislimo. Na onu vitku crnku što se posadila tačno na po puta od Terazija do Slavije – tamo gde šina zavije.

I stvarno jeste tako. Dok je Beograđanke uvek možeš da se snađeš. Ili znaš kako da dođeš do nje ili će ti prvi prolaznik na ulici reći kojim putem najpreče do nje. Uz Beograđanku i onu antenu na vrhu što, ko’ da su je u projekat uneli (jer ko bi mogao danas da zamisli Palatu Beograd bez antene Studija B), uvek si na sigurnom.

Foto: Milena Arsenić

Putokaz do kuće 

Nije to bilo baš tako davno, negde na leto 1988. ili 1989. godine kada je jedna beogradska osnovna škola, za đake četvrtake, organizovala nastavu u prirodi, više Avale. Klinci ko klinci, rastrčali se po travi, kad, mali Marko, moj brat po muškoj liniji, začu "zov prirode".

Pošto "nužda zakon menja", on se odgega do šumice i potraži zaklon iza jednog drveta. Avaj, stvar je malo potrajala i kada se vratio, nigde drugara iz škole, a mobilni telefoni još nisu postojali.

Ipak, hrabri Marko se nije uplašio. Nije baš tačno znao gde je, ali je u daljini video Beograđanku i svetlo na vrhu antene, a odatle je znao kako da dođe do kuće.

Nije mu preostalo drugo. Krenuo je ka tom svetlu. Sišao je niz Avalu, uhvatio autobus ka gradu, malo pešačio i, eto ga kod Beograđanke.

Naravno, učiteljicu umalo nije strefio šlog kada je shvatila da deteta nema. Jurila je po Avali, dozivala, ali uzalud. Kamen joj je pao sa srca kada je konobar iz obližnje kafane (koje danas nema jer je nestala u požaru) dotrčao do nje i preneo da ima telefonski poziv.

Bili su to Markovi roditelji. Pozvali su da jave kako je vragolan kod kuće i tamani treće parče džema sa hlebom. Rekoše da se snašao zahvaljujući Beograđanci, da je došao kući i da je sve u najboljem redu.

Epilog – učiteljica je izgubila par godina života i dobila par sedih, a Marko je postao heroj škole koji je sam prešao Beograd.

Foto: Intagram / OldBGD - Na mestu Beograđanke nekada se nalazila kuća Jeremije Milivojevića (levo)

Legenda o nastanku Beograđanke

Palatu Beograd projektovao je arhitekta Branko Pešić. Inače, njega često brkaju sa savremenikom gradonačelnikom Brankom Pešićem, čiji se mandat završio nakon što je Beograđanka, sa svojim 101 metrom visine, 23 sprata i 40.000 kvadrata, otvorena za javnost 22. aprila 1974. godine.

Urbana legenda kaže, iako za to nikada nisu pruženi dokazi, da je neko u tadašnjoj vlasti bio veoma uzrujan time što najviši objekat u gradu nosi ime Palata "Albanija".

- "Kako Albanija u sred Beograda? Hajte ljudi, ne može to tako. S jedne strane Albanija, s druge Moskva. A, gde je tu Srbija, gde je tu Beograd", navodno je rekao dotični.

I bi odlučeno. Najveća zgrada tek će biti podignuta, zvaće se Palata Beograd i zaseniće sve druge.

Rečeno – učinjeno.

Za lokaciju je izabrana raskrsnica u centru kako bi zgrada bila vidljiva odasvud i postala novi orijentir koji će svojom dominacijom "zameniti" Palatu "Albanija" i hotel "Moskva".

Foto: Skyscrapercity / Goldi - Beograđanka u izgradnji

Inače, na toj parceli, na ćošku ulica Kralja Milana i Masarikove, nalazila se kuća Jeremije Milivojevića, koju je trebalo da zameni objekat braće Teokarović, poznatih predratnih trgovaca. Ipak, Drugi svetski rat raspršio je ideju ove braće pa je plac dočekao šezdesete i "zlatno doba Beograda" u kome je Beograđanka sagrađena.

Izgradnja impresivnog objekta počela je 1969. i trajala je samo pet godina. Odlučeno je da fasada Beograđanke bude ukrašena najkvalitetnijim crnim aluminijumom koji je doteran iz Italije. Tako je zgrada dobila van vremenski elegantan izgled koji je, u isto vreme, ulivao i divljenje i poštovanje.

Ali, nije se tu stalo. Posebna pažnja posvećena je unutrašnjosti Beograđanke. Vidikovac na 22. spratu pružao je pogled na prestonicu od koga dah zataje čak i kada se stoti put nađete pred njim. Inače, vidikovac je zatvoren devedesetih, ali ima naznaka da će biti ponovo otvoren.

Zgrada je opremljena posebnim računarskim sistemom koji budno pazi na klimatske uslove u objektu i podiže i spušta roletne u zavisnosti od vremenskih prilika, a tu su i liftovi koji velikom brzinom, ali ne tako da čoveku bude neprijatno, prevoze ljude od dna do vrha.

Svakako Beograđanka beše zgrada koja nije imala premca. A, neki bi možda rekli da konkurencije nema ni danas.