Foto: Wirestock
Hičkokovski triler na Tašmajdanu: Mahnit napad vrana na nedužnog trkača
Već izvesno vreme vrane su uzurpirale park Tašmajdan, kako veliki, tako i mali, te gospodare tim tlom, proganavši golubove i vrapce. U ranim, sparnim, junskim časovima ove crno-sive ptičurine odvažile su se na nečuveni potez, nalik onome u Hičkokovim Pticama, obrušivši se na ni krivog ni dužnog trkača koji je gledao svoja posla.
Kada su krila brža od nogu
Naoko tog jutra na Tašmajdanu sve je bilo isto. Bunovna šačica ljudi koja ili trči ili šeta svoje ljubimce, pokoji beskućnik koji je obgrlio klupu na kojoj džonja kao jedinu preostalu dragocenost na ovom svetu, u daljini kloparanje tramvaja nalik naftnog agregata dok pristaje na stajalište kod Pravnog fakulteta, te vrane koje zdušno kljucaju otpatke i omote od hrane sa srebrnim naličjem koje su prethodno nesavesni sugrađani ostavili iza sebe nakon bančenje do sitnih sati, praveći tako sabajle posao marljivim radnicima parka.
Samo se jedan gospodin u iznađaloj crvenoj dukserici i ispranoj crnoj trenerci sa štaftom postrance isticao u inače mukloj tišini. Njegov bat koraka orio se van trim staze, gde je mu umesto tartana beton glođao izlizane đonove patika. On je džogirao po svojoj maršuti. Boreći se protiv vrelog zadaha jutra, obilazio je iz kruga u krug Seizmološki zavod, Poslednju šansu i pozorište Duško Radović. Dok je gazio kroz iznemoglost kao kroz vodu, iznebuha strefila ga je ratnički nastrojena vrana posred čela okupanog znojem. Jadan čovek ukopao se u mestu, isprva nesvestan šta ga je snašlo. Kad je video sa čime ima posla, naprečac je promenio rutu. Ali, ni to ga nije iskobeljalo iz neprilike, jer ga je tim pre ovaj put druga vrana napala. Mlaćenje rukama poput nekog davljenika na otvorenom moru spasilo ga je daljih udara kljunova i kandži.
Navrat-nanos je to podelio sa očito poznanikom iz parka koji je vodao svog četvoronožnog ljubimca. Opisao mu je grozomorno iskustvo, navodeći da su mu se noge odsekle od straha, te da mu nije bilo baš svejedno, ali, imajući sve u vidu, dobro je prošao - svega par površinskih rana na glavi.
Potom je usledila bujica žalopojki revnosnog i odgovornog vlasnika kako su se iste te tice usudile i napale njegovog laptajućeg saputnika, nemačkog kratkodlakog ptičara, čvrkajući ga sve po glavi. U dahu se nadovezao na to, isticajući brže-bolje teoriju zavere, koja kao da je samo čučala u nekom zapećku uma baš za ovakvu priliku, kako su zapravo Hičkokove Ptice zasnovane na istinitom događaju, da su Amerikanci na jednom ostrvcetu bogu iza nogu sprovodili opit sa neimenovanim gasom od kojeg su ptice pošandrcale i izvršile desant na sve živo.
Nakon razmene jadikovanja, svako je nastavio svojom trasom, sa rojem misli sa znakom pitanja na kraju istih.
Zašto vrane napadaju?
Otkako su parkovi, zelene površine ili bilo gde ima drvoreda postali stečište sivih vrana, otada ove ptice, kao po nekoj neslavnoj tradiciji, spopadaju ljude u ovo doba godine.
Do nemilog ataka prvenstveno dolazi kada se nesvesno nađete u neposrednoj blizini gnezda i ptića. Upravo u ovim mesecima majušne vrane polako stasavaju i pokušavaju da polete, ispadajući iz gnezda pritom, pa brižni roditelji moraju da intervenišu. Stručnjaci vele da po nekom pravilu one se najpre oglase grlenim i gromkim graktanjem kako bi natuknule prolazniku o čemu je reč, da bi onda naposletku pribegle izlivu agresivnosti, tj. jednostranim fizičkim obračunom, obrušavajući se iz vazduha na slučajnog pešaka ili biciklistu. Neartikulisano mlataranje rukama, izigravanje Meri Popins sa kišobranom i hitar hod važe za dobru prvu pomoć u ovakvim nezgodama. Kada se završi ciklus gnežđenja, tobože, ratobornost će nestati kao da je rukom odnesena.
No, postoji i druga strana medalje, koja ne uključuje svaljivanje krivice na ljudsko biće koje je išlo svojim putem. Naime, kao školarci to smo učili na časovima biologije, a to je da su vrane po svojoj prirodi, jednom rečju, lopovi. Njihove čuvene kleptomanske navike za svetlucavim i blistavim predmetima su dokumentovane čak i u crtaćima. Baš je to bio slučaj sa akterom ovog teksta, te prethodno sa psom. Međutim, niko nije imao srca da mu skrene pažnju da su se na njega okomile zbog taze obrijane glave, koja se očaravajući presijavala na jutarnjem suncu, kao i da je bleštava ogrlica kućnog ljubimca isključivi vinovnik bezočnog nasrtaja.
Stoga, čuvajte se vazdušnih napada kako znate i umete, te imajte u vidu da niste uvek vi krivi, već to može da bude vaš imidž ili modni detalj koji favorizujete.