"Poslednja šansa" je decenijama mesto za ispijanje kafe u mirnim jutarnjim ili popodnevnim časovima, kutak za skrivanje kada se pobegne sa časa, šansa za one koji noću ne mogu da spavaju ili im ne daju da spavaju, kao i za svakog ko je poželeo da popije piće baš tu.

U ovu kafanu, na obodu Tašmajdanskog parka dolazilo se non stop. Kao jedina kafana u Beogradu koja je 60-ih godina radila celu noću, upisala je mnogo toga u svoju istoriju. Danas se, pod malo drugačijim imenom, nalazi  i dalje na istom mestu i domaćin je svima koji su ostali verni ovom delu grada.

Kafe "Taš" na obodu Tašmajdana

Sve je počelo šezdesetih godina, od beogradskog kafea "Taš", smeštenog u Tašmajdanskom parku, u blizini Crkve Svetog Marka. Iako priličnog skromnog i ne baš reprezentativnog izgleda, već je u to doba bilo mesto gde su se stalno okupljale beogradske face.

Kasnijih godina, kako su se vremena i uslovi menjali, kafe "Taš" doživljava potpunu transformaciju. Kafe postaje kafana i menja ime u "Poslednja šansa" i dobija, za to doba, potpuno inovativno radno vreme. Odluka je pala - kafana će raditi ceo dan i celu noć.

Noseći u svom imenu reč "poslednja", nesumnjivo je nagoveštavala da je to jedino mesto u Beogradu gde je moglo da se ode kada se svi lokali u gradu zatvore. Upravo zbog takvog  radnog vremena, ispisala je deo istorije noćnog života Beograda. 

Nadstrešnica od trske i konobari sa leptir mašnom

Prvobitni izgled mesta odgovarao je kafanama toga doba. Velika bašta bila je ispunjena drvenim stolovima i stolicamasa metalnim okvirima, a stolove su prekrivali neizbežni karirani stolnjaci. Najviše se ispijala kafa, koja se služila se u bakarnim fildžanima koje su konobari donosili na srebrnim poslužavnicima. Bez nadstrešnice, gosti su u sunčanim danima direktno bili izloženi suncu i upijali svaki njegov zrak. Jeste da su morali mršteći se od sunca da čitaju najnoviji broj Politike, ali to gotovo nikome nije smetalo.

Kasnijih godina, kafana dobija nadstrešnicu od trske, a hlad su takođe pravili i reklamni Pepsi suncobrani. Njen prepoznatljivi izgled činila je boja zidova između zelene i tirkizne, dok je cenovnik bio  izložen u izlogu kafane, pa su gosti koji nisu znali šta da poruče, morali po ideju da prošetaju do samog izloga. U kafani se pazilo na svaki detalj, pa tako i na odevanje konobara. Konobari  su uvek morali da budu doterani što je podrazumevalo crne pantalone "na peglu", bele košulje, sa leptir mašnom oko vrata i da sa osmehom srdačno dočekuju svakog gosta.

Foto: Milena Arsenić

Gosti od jutra do mraka, i opet do jutra

"Poslednja šansa" je sedamdesetih godina širom otvorila vrata za sve stanovnike Beograda. Glavni gosti  ove kafane tokom dana su bili đaci Pete beogradske gimanzije, koju od "Šanse" deli čuveni Tašmajdanski stadion. Bežeći sa časova, đaci su se krili u prijatnom ambijentu kafane i krišom, sa bezbedne daljine, gledali kako profesor ulazi u polupraznu učionicu. 

Hit među srednjoškolcima tih godina bio je "Vitasok" u staklenoj ambalaži, koji su polako ispijali, jer je za njega bio utrošen ceo džeparac. Trebalo je taktički potrošiti celih 45 minuta, jer se pravilo dobro znalo - čim se sok popije, namršteni upravnik razbarušene kose, iz ugla kafane odmah viče "Diži se".

Pored srednjoškolaca, "Šansa" je bila i redovno sastajalište studenata Pravnog fakulteta,kako da se preslišaju pred ispit uz kratki espreso, tako i u večernjim časovima, da isti proslave. Duško Radović je kroz duhovitu opasku dočarao to vreme: "Ono đaka što pretekne srednjim školama i fakultetima, upisaće kafane Šumatovac i Sunce. Poslednja šansa otvara večernju školu".

Kako je sunce polako zalazilo i gosti su se smenjivali. U predvečernjim satima najviše su  dolazila poznata lica Radio Televizije Beograd, smeštene u samom komšiluku. Nakon pročitanih vesti i završenih emisija, voleli su da se opuste u domaćem ambijentu. 

Kasno po noći, znali su da svrate i čuvena imena mračne strane Beograda poput Giške, Belog i Ljube Zemunca, ali nikada se nije desilo da se dogodi neki problem. Upravo je to ono što je davalo čar tadašnjem Beogradu.

Maturske večeri i ispraćaji u vojsku

Bilo je i onih koji 1980. godine nisu imali svoje matursko veče zbog smrti doživotnog predsednika Jugoslavije - Josipa Broza Tita. Očajni zbog toga što im se neće održati veče o kojem su maštali četiri godine, maturanti su odlučili da stvar ne prepuste slučaju. Uspeli su ipak da izbore proslavu mature u Domu Vojske. Ali,  kako je to bilo samo do 11 sati uveče, organizovano su nastavili u svojim svečanim odelima i dugim haljinama, gde drugo nego u omiljenu "Poslednju šansu", gde su slavili završetak škole sve do jutra.

Nekada se među onima koji slave, našao poneki budući vojnik. Nakon neprospavane noći, ispijajući kratko piće, pravo iz "Poslednje šanse" odlazilo se u vojsku, jer je jedino tako taj odlazak i mogao da se podnese.

Mnogi tužni i srećni trenutci su se odigrali noću, za stolovima "Poslednje šanse". Ali kako ništa ne traje večno, noćna gradska idila bližila se svome kraju. 

Foto: 011info / "Poslednja šansa"

Od furune do radijatora, sa novim radnim vremenom

"Poslednja šansa" je je dugo bila jedina kafana koja je radila non-stop. Međutim, 1982. godine su i druge kafane u Beogradu proširile svoje radno i počele da rade celu noć. Tako se te 1982. godine desila prekretnica - doneta je odluka da "Poslednja šansa" zatvori svoja vrata noću. Postavši dnevna kafana, ona iz svog naziva briše reč poslednja i postaje kafana "Šansa".

Kafana sa novim imenom dobija i novi način grejanja. Ušuškani ambijent je u prvim godinama grejala peć na naftu, potom je peć zamenila furuna, da bi te iste godine nova "Šansa'"konačno dobila radijatore i ponovo promenila svoj ambijent.

Spomen ploča za slobodnu kneževinu

Srbija je dugo bila pod okovima Turske vlasti i upravo se tim povodom važan događaj odigrao 11. decembra 1830. godine. Tog dana je na mestu današnje kafane 'Šansa' pročitan Drugi hatišerif. Ovim aktom turskog sultana, koji je tog dana pročitan na srpskom jeziku i obelodanjen pred narodom, Srbija je postala autonomna kneževina, čime je konačno dobila slobodu. Zbog lokacije na kojoj je pročitan i naravno zbog njegove važnosti, u ovoj kafani, na istaknutom mestu stoji spomen ploča kao podsetnik na izuzetno važan događaj za našu zemlju. Ujedno, to je u Beogradu i njegovo jedino obeležje.

Šansa je mnogima bila domaćin 

Zidovi kafane pamte brojna recitovanja, koja su trajala satima. Takođe, svedoci su snimanja naše čuvene domaće serije 'Grlom u jagode'. Kada je muzika u pitanju, bend 'Riblja čorba' je odabrao "Šansu" da u njoj snimi spot za pesmu "Ovo je poslednja pesma o tebi".

Istaknuti gost i svakodnevni posetilac ove omiljene gradske kafane u godinama kada je bila najpopularnija, bio je naš poznati pesnik Vasko Popa. Stanovao je prekoputa Tašmajanskog parka i svakodnevno je dolazio u šansu da provede svoje vreme. Priče govore da nije postojao dan da Vasko ne dođe u Poslednju šansu na piće. Momo Kapor je takođe voleo i često dolazio u Poslednju šansu, da se sastane sa prijateljima, kao i mnoga velika imena Beograda.

Stari stanovnik Tašmajdanskog parka

Danas se "Šansa" nalazi na istom mestu, na Tašmajdanskom parku i dalje je među omiljenim restoranima u tom delu grada. Poznata je po svojoj velikoj bašti koja se prostire celom dužinom restorana, u mesecima kada je lepo vreme, idealna je da roditelji popiju svoju podnevnu kafu, dok bebe mirno spavaju u svojim kolicima.

Mnogi su se ovde sastajali, a mnogi su se i rastajali, nekada i ranom zorom. Nekima je "Šansa" bila druga kuća, beg od stvarnosti i slamka spasa u kritičnim trenutcima. Utočište mnogih poznatih gradskih imena i boema i mesto gde je u svakom kamenu urezano vreme koje je iza nas i zbog koga ova kafana ima posebnu težinu. Mnogi je nazivaju zaštitnikom bezbrižnih vremena i najboljom kafanom u ovom delu grada, a ona je u godinama koje su dolazile to i opravdala.