Vest da je kafana „Zlatno burence“ odnedavno zatvorena potvrđuje „crne kafanske slutnje“ da ono po čemu se Beograd nekada prepoznavao, polako gubi bitku sa savremenim ugostiteljskim objektima, kojima se nema šta posebno zameriti, sem, kako neko napisa – duše. Tako i kafanska istorija prestonice iz godine u godinu postaje sve „bogatija“.

Da je Beograd „prvi“ u mnogo čemu, pa i u najstarijim evropskim kafanama, odavno je poznato. Još od šesnaestog veka, daleke 1522. i prve kafane na Dorćolu, pre i od one u Carigradu za koje postoji pisani trag o postojanju dvadesetak godina kasnije. Puni procvat kafanskog života i posla Beograd doživljava između dva svetska rata, što se nastavilo tamo sve do osamdesetih godina prošlog veka. Kafane, mehane, krčme, birtije, gostionice samo su neki od naziva koje su sa sigurnošću određivale namenu objekata i šta se moglo očekivati između njihova „četiri zida“.

Mnogo puta „očekivanja“ su bila i prevaziđena. Kako i ne bi, kada su kafansku istoriju „pisali“ znani i neznani savremenici. Dr Vidoje Golubović koji pripisuje kafani epitet „najvitalnije“ institucije u knjizi „Mehane i kafane starog Beograda“ piše da su kafane bile deo života čaršije, „imale poseban duh, neobičan, specifičan, izazovan, u njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život, protkan politikom, pa i onaj, zašto ne reći – normalan“. Sve u svemu, u kafani se odvijao život grada od pozorišnih, kino predstava, koncerata, političkih sastanaka do sednica Narodne skupštine. „... u njima su pisane pesme i učili se muzički akordi, smišljane su ideje ali i jela, u njima se pilo i spavalo”, beleži Golubović. Govorimo o vremenu, kada je po nekim podacima, na svakih 50 Beograđana imala jedna kafana. U kafani su dane i noći provodili, uz „ogradu“ da ćemo se o nekoga „ogrešiti“, od pesnika Đure Jakšića, Mike Alasa, preko plejade glumačkih veličina, do slikara i pisca Mome Kapora.

„Zlatno burence”

Jedna od onih koje nazivamo i među najstarijim je “Zlatno burence”. U Prizrenskoj ulici na broju 8 otvorila je vrata daleke 1866. godine i “izdržala”da radi sve do 9. maja ove, 2022, godine. Dan pobede i poslednji radni dan kultne kafane. “Gurmanska kafana u jednospratnoj zgradi, vlasništvo porodice Jovanović, na uglu Prizrenske i Sremske, pominje se od 1866. godine. Kamena skulptura, burence, postavljena je 1929. kad je na tom mestu sazidana petospratnica, koja i danas postoji. U novoj zgradi bila je i jedna od adresa Branislava Nušića (1864-1938), gore stanovao, u „Burencetu“ živeo" – piše kolumnista Ivan Mrđen.

Malo je onih koji su posetili prestoni gad, a da nije bio gost za 156 godina rada “Burenceta”. Do poslednjih dana važio je za mesto gde je meni pratio tradicionalnu srpsku kuhinju, gde se mogao osetiti duh onih “dobrih” ali prošlih dana. Po objavljivanju vesti o zatvaranju Zlatnog burenceta i isticanja natpisa na vratima i izlogu da je “Lokal u pripremi”, usledele su reakcije na društvenim mrežama razočaranosti i pitanja šta će biti sa ovom kultnom kafanom? Neko na mrežama napisa da je sve „počelo 1522, a izgleda da će se priča o beogradskim kafanama završiti pre 2050. Za poslednjih 20 godina u Beogradu ugašeno je mnogo kafana“.

Drugi teši i sebe i druge rečima da “ipak, ima kafana, ima, ima. Samo sad više nisu baš u centru grada“. Reagujući na prestanak rada beogradskih kafana jedan komentar podseća da su „i atentatori za Sarajevo krenuli iz "Zlatne morune", na uglu Kameničke i Kraljice Natalije. Posle je bio „Triglav", pa „Slot salon“, pa kineska radnja, sad opet nema ništa“.

Od 9. maja ništa se nije novo desilo, niti se zna šta nosi “sutrašnjica” Burenceta, neizvesna budućnost jedne od kultne beogradske kafane. Što reče kolumnista Ivan Mrđen: „Burence“ je „palo“ na Dan pobede. Kao simbol pobede nekog drugog, meni baš stranog Beograda”.