Nekada su beogradske kafane bile mnogo više od onog što su im naziv i namena govorili. Iako dobro poznate zbog ića i pića, u njih se odlazilo i zarad drugih važnih poslova.

S druge polovine 19. veka, u prestoničkim kafanama se okupljalo svakojakog šarenog sveta. Svakako su od njih "najšareniji" bili pesnici i boemi, još dok je stari Beograd odisao boemskim šmekom. Međutim, od redovnih posetilaca tu su bili i poslovni ljudi, te su kafane bile svojevrsni "poslovni inkubatori" zanatlija različitog kova.

Znalo se u to vreme koja od njih je stecište kovača, molera ili pekara. A bilo je i onih koje su, kad se zaratilo u srpsko-turskim sukobima, postale okupljališta dobrovoljaca. Jedna takva kafana još uvek čuva delić starogradskog duha, ne gubeći pritom na prestižu iako su se vremena uveliko promenila. Ušuškano nadomak Terazijske terase, "Zlatno burence" i danas je jedno od mesta koje Beograđani rado posećuju.

(Ne)stvarne priče iz starogradskog burenceta

Istorija kafane "Zlatno burence" broji ukupno 154 godine. U njih su stali nebrojeni trenuci iz života starih Beograđana, uz neizostavni šarm autentičnog duha prestonice kakvom ga pamte stare fotografije. Baš kao kad biste otvorili pravo, drveno burence i u njemu pronašli gomilu živopisnih uspomena.

Većina njih, ako je suditi po pričama beogradskih hroničara, nose pečat verodostojnosti. No, nađe se i pokoja začinjena maštovitim varoškim legendama – kao onda kad je čuveni major i vojvoda Voja Tankosić počastio jednog britanskog novinara šakom šamara. Čuo je, naime, major kako izvesni Vinston Čerčil nije baš lepo pisao o Srbima. Vest o njegovom boravku u prestonici, dok je ovaj odsedao u "Grčkoj kraljici", zatekla ga je upravo za stolom u "Zlatnom burencetu". Zarekavši se da će se obračunati s Britancem ako ga ikad sretne, plahoviti vojvoda je, po svemu sudeći, održao reč. Čaršija veli da je Čerčil prebijen na pragu kafane, i mada je izvesno da je ceo događaj izmišljen, gradskoj kafani je ipak doneo publicitet.

Kako je "Zlatno burence" postalo terazijska "vojna baza"

Nije slučajno to što pojedine kafanske priče nose prizvuk rata. "Zlatno burence" otvoreno je još davne 1866. godine, ubrzo postavši "regrutna baza" učesnika nadolazećih ratova – najpre srpsko-turskih, a potom i balkanskih. Redovno je ovde svraćao i mladi Gavrilo Princip u društvu članova "Mlade Bosne". Do ’30-tih godina prošlog veka, kafana se nalazila u jednoj prizemnoj zgradi u Prizrenskoj 8. Ispred nje je stajalo i uzidano bure, a zgrada je bila smeštena nedaleko od "hotelskog trougla" prestonice, tačnije, hotela "Moskva", "Balkan" i "Kasina".

Prizemljuša je potom srušena kako bi na njenom mestu bila izgrađena višespratnica. Deo te palate još uvek je tu, a u prizemlju i dalje vremenu odoleva "Zlatno burence" – sa sve pravim, drvenim buretom koje mu opravdava naziv. No, uprkos "saučesništvu" u godinama obeleženim ratovima – uz pokoje izmaštano ili stvarno svedočanstvo tih davnih vremena – u "Burencetu" nećete naći samo priče o pustošenjima i podvizima ratnih generala. Mnogo je više onih koje kazuju o običnom životu Beograđana, o njihovim radovanjima, patnjama i svakodnevnim dogodovštinama.

Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbijev/ "Pravda", 1927.

Beogradska svakodnevica oslikana starim fotografijama

Kafanske priče starih Beograđana većinom su ispraćene kolekcijom fotografija. Pojedine od njih sačinio je Blagoje Jovičić, fotograf-amater koji je svojim objektivom beležio trenutke koje su Beograđani provodili za kafanskim stolom. Zahvaljujući Blagojevom sinu, ova slikovita svedočanstva i danas krase zidove "Zlatnog burenceta".

Fotografije su pre toga dospele u ruke Dragana Perića-Namćora, jednog od najpoznatijih hroničara starog Beograda. Osim što je uspeo da otrgne od zaborava snimke iz "Zlatnog burenceta", isto to čini sa još nebrojeno mnogo usmenih predanja. Neka od njih vezana su upravo za fotografije iz Prizrenske 8, poput one na kojoj dvojica violinista sviraju tik do ušiju jednog oficira.

Iako fotograf Jovičić nije zabeležio ime dotičnog gosta, zna se da je oficir nekada radio na topčiderskoj železničkoj stanici. Snimak, pak, svedoči i o autentičnom stereo ugođaju kojim su muzikanti upotpunjavali domaću, kafansku atmosferu.

Štaviše, priča se i da je "Zlatno burence" jedino mesto u Beogradu gde svirači znaju baš sve starogradske pesme. A pored železničara je u ono vreme pred kafanom redovno šetao i jedan uniformisani svinjar.

Kafana pred kojom su paradirali prasići i oficiri

Bilo je to doba kada je, nakon Prvog svetskog rata, u prestonici vladala velika glad. Retki Beograđani su tada imali prilike putovati – poput pomenutog gospodina u uniformi – i sa putovanja donositi svinje koje su se u osiromašenom gradu prodavale kao alva. Scena u kojoj ulicama milionskog grada šetaju oficiri u pratnji prasića danas je potpuno nadrealna. Ali, u međuratnom Beogradu to je bio uobičajen prizor, čak i pred punim kafanama u strogom centru grada.

Tako se žitelji prestonice, sem gospodina koji je šetao svinje kroz grad, sećaju da je kasniije u izlogu kafane bilo i velikih tepsija gde su se krčkali škembići, crevca i svinjski papci u saftu. Sve do ’60-tih godina prošlog veka, "Zlatno burence" bilo je sinonim za mesto gde se mogla pojesti valjana, "narodna" hrana. I mada je jelovnik bio daleko od ekstravagantnog, Beograđani su se i te kako mogli najesti za sitne pare.

Foto: Milena Arsenić - Nekada su Prizrenskom prolazili tramvaji, a sada automobili i mopedi

Starogradski šmek koji odoleva vremenu

O detaljima koji bi Beograđanima danas bili nezamislivi svedoči i fotografija na kojoj se pred "Zlatnim burencetom" vidi deo tramvajske pruge. Ko god je prošao Prizenskom ulicom, opravdano bi se zapitao po kojim je to zakonima fizike kroz nju moglo proći vozilo na šinama.

Međutim, tramvajske šine dokaz su da ova uličica nije uvek delovala tako tesnom. Novembra 1935. godine, na 20. godišnjicu oslobođenja Zemuna u Velikom ratu, linija pod brojem 14 prvi put je prošla ispred "Zlatnog Burenceta". No, poput prolaznog trenda paradiranja beogradskih prasića, ni tramvajska pruga nije izdržala test vremena.

Sve što je zadržalo nekadašnji šarm većinom se nalazi među zidovima kafane. Unutrašnjost je gotovo od samog početka ostala ista: od opeke i drveta tamnih nijansi, do kariranih stolnjaka, jednog kamina i posuda koje podsećaju na kuhinje naših baka. Namernici koji u prolazu svrate mogu prezalogajiti nešto s nogu ili, pak, natenane uživati u obrocima domaće kuhinje.

Od domaće egzotike do "Žikine dinastije"

Ipak, najveće oduševljenje po pravilu izražavaju stranci. Ovdašnja tradicionalna hrana za njih je egzotika posebne sorte, i većina će rado probati specijalitete kao što su sarma od zelja, pasulj i dimljena rebarca, roštilj i kolenicu i ostala jela čudnih naziva: ćevapčiće, pljeskavice, mućkalice i vešalice.

U međuvremenu, "Zlatno burence" je ušlo u legendu i kao filmska lokacija. Godine 1985., deda-Žika i deda-Milan su upravo ovde snimali scene iz "Žikine dinastije". Osim dobre atmosfere i autentičnih ukusa, popularna komedija donela mu je još više publiciteta. I dok stare fotografije pozivaju na svojevrsni vremeplov kroz Beograd, "Zlatno burence" i posle toliko decenija ostaje mesto koje pleni posebnim šarmom sred užurbanog centra prestonice.