„Koncert „Bijelog dugmeta“ je definitivno bio za pomeranje granica, sve je bilo krcato. Sećam se da je posle koncerta Goran Bregović žurio na neki intervju, i kad je stigao rekao je da im masa umalo nije prevrnula kola... Stvarno, bilo je nezaboravno, ali Bregović je ipak taj prostor snimio nekoliko godina ranije sa grupom „Jutro“, kad je nastupio na Festivalu mladosti...“

Ovako se tog 28. avgusta '77. priseća rok kritičar Petar Janjatović. On se našao među 30-tak hiljada duša koje su pohrlile na koncert jednog od najpoznatijih sastava tadašnje Jugoslavije.

Svaka od njih bi vam i danas rado prepričala anegdote sa čuvenog Koncerta kod Hajdučke česme. Revnosni ljubitelji dobre svirke vratili bi se još koju godinu unazad, u vreme kada je tadašnji basista benda „Pop Mašina“, Robert Nemeček odlučio da trend održavanja velikih koncerata na otvorenom prenese i u Beograd.

Hipi generacija Jugoslovena tada je po prvi put imala prilike da provede nekoliko kvalitetnih sati uz muziku sastava „S vremena na vreme“ i „Porodična manufaktura crnog hleba“. Asocijacije mlađih Beograđana na pomen Hajdučke česme, s druge strane, nešto su drugačije: ovaj deo Košutnjaka sada je idealno mesto za roštilj, a muzički festival „Supernatural“ postao je „naslednik“ Festivala mladosti.

Sve u svemu, prostor oko Hajdučke česme danas je daleko od guste, zarasle šume kakva beše do početka 20. veka. Sačuvani podaci koji bi posvedočili njenoj (daljoj) istoriji veoma su oskudni, te se i danas o njenoj izgradnji – osim pretpostavke da to beše krajem 18. veka – vrlo malo zna. Zapravo, jedini pisani podaci nalaze se u spisima Dositeja Obradovića, koji je izrazio želju da počiva nedaleko od samog izvorišta.

Ipak, postoje nagađanja da je Hajdučka česma još polovinom 19. veka predstavljala popularno izletište. Do nje su često odlazili đaci i profesori tadašnje Velike škole, a današnjeg Beogradskog univerziteta. Međutim, prostor oko Hajdučke česme nije baš uvek bio mesto dobre zabave.

Stotinak godina ranije – i stotinak metara pokraj izvora – odjeknuli su pucnji koji su označili prvi važniji događaj po kome je popularno okupljalište upamćeno. Tog 29. maja 1868. smrtno je ranjen knez Mihailo Obrenović, a hice su ispalila izvesna braća Radovanović, uz članove porodice Nenadović čije su rodbinske veze sa dinastijom Karađorđević bile više nego bliske.

S obzirom na političku pozadinu nemilog događaja, počinioci su ubrzo uhvaćeni i osuđeni na smrt. Potom je ovaj deo Košutnjaka pretvoren u dvorsko lovište porodice Obrenović. Kao takav, bio je zatvoren za javnost sve do 1904. godine, kada se i prvi put pominje kao veliko okupljalište.

1. maja iste godine, srpski komunisti su ovde prvi put obeležili Praznik rada, a narodom počinje kružiti glas i da iz česme u podnožju brda – upravo na mestu nekadašnjeg lovišta Obrenovića – teče lekovita voda.

Ova urbana legenda opstala je i nakon što su 1937. godine, po nalogu gradskog vodovoda, do česme sprovedene gvozdene cevi. Jačina mlaza tada je, sasvim očekivano, postala veća, a pojedinci koji su redovno posećivali česmu odmah su to proglasili „čudom“.

Dokazi o lekovitosti vode, međutim, ipak će ostati mit. Zvanične potvrde o njenoj ispravnosti nema, ali za brojne izletnike ona je i dalje nadaleko čuvena po svojoj svežini.

A od sredine prošlog veka, Košutnjak i zvanično postaje popularno izletište stanovnika narastajuće srpske prestonice. Hajdučka česma je po prvi put renovirana pre Drugog svetskog rata, nakon čega nijedan veći praznik nije prolazio bez masovnog okupljanja građana. Iako je rokenrol '70-ih u međuvremenu ustupio mesto nekim „modernijim“ zvucima, prostor oko Hajdučke česme svakako i danas ostaje jedno od omiljenih sastajališta svih generacija.