„Nije to neka vila sa raskošnim stubovima, terasama i pergolama, nego kućica među voćkama, nalik na šumadijsku seljačku kućicu. To je naročito želeo dr Rajs.“

O kući koju su svi Beograđani dobro znali, osvanuo je jednog avgustovskog jutra 1929. godine i novinski odlomak. Dan pre toga preminuo je poštovani doktor Rudolf Arčibald Rajs. U svojoj kućici među voćkama proveo je poslednje dane, u zemlji u koju je prispeo tek po službenoj dužnosti.

U ovdašnjoj Kraljevini se vrlo brzo i odomaćio. „Da bi mu kuća još više bila srpska, obojio je one grede koje nose svod trema trobojkom crveno-plavo-belom. I za uspomenu na veliki podvig srpskoga vojnika napisao na njoj: „Vila Dobro polje“ – pisala je tog 9. avgusta „Politika“.

Ovo ime je dobro sećalo dr Rajsa na Solunski front. Tamo je, nadomak grčke granice, u septembru 1918. izvojevana jedna od najvećih pobeda u Prvom svetskom ratu. Doktoru Rajsu je to već bila četvrta godina među srpskim vojnicima u tim ratnim godinama. Od zadatka koji je prihvatio kao doktor i profesionalac, doneo je najzad i odluku da ostatak veka proživi u Srbiji.

Poziv po službenoj dužnosti – kako je dr Rajs upoznao Srbiju

Početak Velikog rata doneo je te 1914. godine teška stradanja civila u Kraljevini. Glavni vinovnici bili su im nemačka, austrougarska i bugarska vojska. Aktuelna vlast je odmah naložila temeljitu istragu, odlučivši da taj zadatak poveri jednom mladom i priznatom doktoru nauka.

Dr Arčibald Rajs (1875 - 1929), poreklom Švajcarac, bio je hemičar i profesor Univerziteta u Lozani. Uz to i priznati kriminolog i forenzičar, prihvatio je da na molbu ovdašnjih vlasti 1914. godine doputuje u Srbiju.

Njegova rodna Švajcarska ostala je u ovom sukobu na strani neutralnih država. Nemačka i Austrija su, s druge strane, krojile iskrivljenu sliku o narodu na ovim prostorima kao ratobornom i beskrupuloznom. Nakon pisanja dr Rajsa, i ostatak sveta je saznavao poneku istinu o tome koliko je žrtava na početku Velikog rata izbrojala upravo srpska strana. Cenjeni naučnik time je raskrinkavao i neistinitu propagandu nemačkih i austrijskih vlasti.

Rat ga je, pak, poveo istim putem kojim je marširala srpska armija. Prvih godina ju je pratio i preko albanskih Prokletija. Posle nebrojenih bitaka stigao je i do Solunskog fronta, a vojnike je 1. novembra 1918. godine dopratio i u oslobođeni Beograd. Na povratak u rodnu Švajcarsku do tada je već jedva i pomišljao. Sebe je u međuvremenu prozvao švajcarskim dobrovoljcem srpske vojske.

Foto: Wikipedia / Arčibaldu Rajsu od srca

Od Kralja na dar: doktorov kutak na Topčideru

Po povratku sa fronta, dr Rajs je i dalje bio ugledni naučnik, imućni došljak i verni saborac srpske vojske. Jedino više nije bio profesor švajcarskog Univerziteta. Napustivši tamošnju službu, u novoosnovanoj Kraljevini Jugoslaviji ulagao je svoje znanje u modernizaciju tadašnjeg MUP-a. U međuvremenu, cenjeni Švajcarac je tokom ratnih godina iskreno zavoleo zemlju i narod sa kojim je duboko saosećao.

Blagodareći mu na takvoj privrženosti, kralj Aleksandar I mu je 1921. godine darovao plac na Topčideru. Iako je kuću na njemu sagrađenu dr Rajs nazvao vilom, ona ni nalik nije bila klasičnim raskošnim zdanjima. Bogatom doktoru su u skromnom, prizemnom domu bile dovoljne svega četiri odaje. Od projekta građevinara Lazara Lackovića, na beogradskom Bulevaru vojvode Mišića sazdana je, nadomak Careve ćuprije, kuća nalik onima kakve su se viđale po selima širom Srbije.

Za onog ko to ne bi znao, teško bi bilo poverovati da je u ovoj neupadljivoj prizemljuši živeo jedan od najuglednijih naučnika svog vremena. Na malom trokutastom imanju dr Rajs je zasadio i svoje voćke, a vilu je uredio tako da nalikuje autentičnom srpskom seoskom domaćinstvu.

Vila u kojoj je ispisan najslavniji politički testament

U skromnoj kućici podno beogradskog Senjaka, dr Rajs je ispisao i stranice koje će ovdašnji živalj još dugo iznova čitati. Iako nije štedeo reči divljenja i hvale (upućene, pre svega, vojnicima u Velikom ratu) iskusnom forenzičaru nisu promakle ni manjkavosti balkanske ćudi. Najzad, stranice ovog testamenta obraćale su se doktorovim sunarodnicima i prijateljima apelom „Čujte Srbi (čuvajte se sebe)“.

Time je narodu želeo da obznani i svoje pronicljive opaske povodom svega što je zapazio u posleratnom društvu – ne samo vrline, već i mane. Progovorio je o dvostrukim aršinima vlastodržaca i intelektualne elite, uvidevši tome i sve škodljive posledice. Prilike u tadašnjoj Kraljevini, ali i godine koje je u njoj proveo, pomogle su mu da dobro spozna tipični ovdašnji mentalitet.

Svoj pisani apel uputio je iz najiskrenije namere. Ipak, „opravdao“ se tom prilikom napisavši da „pravi prijatelj nije onaj koji vam laska, već onaj koji vam kaže istinu, celu istinu“. Štaviše, rad na doktorovoj knjizi delom je proizašao iz njegovih ličnih razočaranja. Do tada već nije mogao videti dobre strane aktuelnih političkih i društvenih prilika. Otuda se pred kraj života povukao iz javnosti, i to upravo u vilu u kojoj je 1928. godine dovršio svoju knjigu.

Foto: Wikipedia / Arčibaldu Rajsu od srca

Poslednji doktorovi dani u „Dobrom Polju“

Do smrti dr Arčibalda Rajsa, njegov politički testament ostao je samo u rukopisu. Tog 9. avgusta 1929. godine, beogradski dnevnik izvestio je i o raspravi koja se dogodila prethodnog dana. Naime, pred vilom „Dobro Polje“ često su imala običaj prolaziti kola natovarena drvima. Ovom prečicom bi se dalje vozila do kuće Milana Kapetanovića, nekadašnjeg privrednog ministra u vladi Kraljevine Srbije i Jugoslavije.

Kola su „odista dizala veliku prašinu i činila sirotom dr Rajsu nepodnošljiv život“, pisala je na tu temu „Politika“. Nekadašnji ministar Kapetanović, pak, pripadao je upravo onim visokih funkcionerima koje je i sam doktor pominjao u svom testamentu. Poput dela tadašnje elite, i eks-ministar je u to vreme stanovao u obližnjem kraju. Susrevši ga tom prilikom, Švajcarac se sa Kapetanovićem sporečkao oko ovog naizgled bezazlenog problema. Gotovo odmah potom je iznenada posustao i pao od moždane kapi.

Skromna, a sada i pusta: zaboravljena kuća „srpskog Švajcarca“

Dr Arčibald Rajs je preminuo u svojoj skromnoj kući nadomak Careve ćuprije. Iako je sahranjen na Topčideru, jedna od njegovih poslednjih želja bila je da mu srce počiva uz ratne saborce na Kajmakčalanu. Kasniji istorijski spisi svedočili su i o tome da su doktorovo srce oteli Bugari tokom Drugog svetskog rata.

Ipak, cenjeni doktor hemije dobio je 1931. godine i spomenik na Topčideru. Time su mu na prijateljstvu zahvalili i ratni drugovi okupljeni u Udruženje rezervnih oficira i ratnika. U međuvremenu, vila u kojoj je proveo poslednje godine života ostala je prazna.

Kasnijih godina se u nju uselio Dečji dispanzer. Kako se ubrzo pokazalo, slabo se vodilo računa o tome da doktorov dom ostane sačuvan. Tako je, već nekoliko decenija kasnije, malo ko pomišljao da je u „Dobrom Polju“ živeo jedan od najiskrenijih prijatelja srpskog naroda.