S početka 1904. godine, tog 25. januara oko 2 časa iza podneva, beogradski kolporteri razdelili su svojim sugrađanima preko 2.400 primeraka novog, tek odštampanog dnevnog glasila. Na skromne četiri strane i po ceni od ondašnjih 5 para, prvo izdanje lista "Politika" tada je ugledalo svetlost prestoničkih ulica.

Pre nego što će premijerno izaći iz štamparija, Vladislav F. Ribnikar tek se vratio u prestonicu nakon Majskog prevrata. Završivši beogradski Filozofski fakultet, obreo se s kraja 19. veka na studijama novinarstva u Francuskoj i Nemačkoj. Sad se pred gradskim ocima našao sa prijavom za pokretanje novog dnevnika, objasnivši da će kao osnivač uređivati politički nezavisan list.

Istog dana kad se našao u rukama Beograđana, reakcije su bile oprečne. Javnost je ostala pomalo zatečena "Politikinim" sadržajem, ali i samouverenim urednokovim tonom pitajući se kako (i da li) će ideje i stremljenja uredništva izdržati test vremena i publike.

Četiri stranice koje su podelile beogradsku javnost

Ipak, "Politika" za ono vreme jeste bila različitija od drugih. Već u prvom njenom izdanju obznanjena je težnja da to zaista bude glasilo nezavisnog novinatstva. Još je Oto fon Bizmark smatrao kako je zadatak štampe da "slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gneva i bez pristrasnosti; da pravilnom kritikom vladinog rada potpomaže opoziciju; da svojom lojalnošću i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije"...

Isti kredo preuzelo je i uredništvo "Politike", iako ni u ondašnjim uslovima taj zadatak nije bio lak – čak ni u zemljama koje su važile za demokratskije. Naglašavajući da je političkoj poziciji potrebna i opozicija, osnivači lista bili su stava da i "suprotstavljena uverenja mogu biti poštena i iskrena".

Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije / "Politika", 1904. 

Na ovim je temeljima tih prvih godina udarena i uređivačka politika lista. Sami urednici često bi iznova naglašavali koliko je građanskoj javnosti neophodna nezavisna štampa, iako je ta javnost, kako se dalo naslutiti, makar delom bila skeptična. O tome će gotovo dve decenije kasnije pisati i Jovan Dučić. Pesnik je, naime, bio mišljenja kako su "mnogi u Beogradu smatrali uljudni, gospodski ton tog lista kao dokaz neborbenosti njegovih urednika, nepristrasnost kao dokaz njihovog trgovačkog oportunizma; njihov široki nacionalizam kao dokaz njihovog neinteresovanja za takozvana goruća pitanja; njihovo izbegabanje pogrda kao nepoznavanje nacionalnih retkosti..."

Ovako je Dučić zabeležio u svom eseju objavljenom 1921. godine. Mada je u Srbiji i pre toga bilo političkih glasila – poput "Rada", "Straže" ili "Zastave", "Politika" se, kako će se kasnije pokazati, izdvojila ne samo kao jedan od najstarijih dnevnih listova, već i institucija okrenuta negovanju kulture i građanske misli.

Liga izuzetnih književnika za redakcijskim stolom – ko je sve potpisivao tekstove prestoničkog dnevnika?

Otkako je počela sa redovnim izlaženjem, "Politika" je mahom završavala u rukama visokoobrazovane srednje klase. Što se uređivačke strane tiče, osnivači su oko sebe želeli da okupe isključivo profesionalne novinare i saradnike. Osim političkih i građanskih tema, dnevnik je svoje stranice posvećivao i publici koja je držala do kulture, pa su otuda mnogi od saradnika pripadali naučnoj i književnoj eliti.

Ipak, "Politika" je bez glavnog urednika ostala samo deceniju po osnivanju. Nakon smrti Vladislava, na mesto direktora dnevnog lista najpre dolazi njegova supruga Milka Ribnikar, a potom i brat Slobodan. Među saradnicima lista, osim Jovana Dučića, još od samog osnivanja bili su pisci Branislav Nušić i Milutin Uskoković. Krajem 1922. godine reporter dnevnog lista postao je Miloš Crnjanski, a svoje tekstove su potpisivali i Desanka Maksimović i Branko Ćopić.

Dve godine kasnije, do smene generacija ponovo dolazi i na čelu uredništva. Dr Slobodana nasleđuje njegov najstariji sin Vladislav, koji će kroz dve decenije pokrenuti i prvu telegrafsku agenciju u Jugoslaviji. Slavna književna imena, pak, decenijama su ostala u "Politikinom" impresumu: gotovo svi značajniji jugoslovenski pisci, različitih generacija i književnih stilova (pa i ideoloških opredeljenja), našli su se u nekom trenutku kao saradnici lista. Neki od njih odabrali su književnu, likovnu ili pozorišnu kritiku, a dugo godina za "Politiku" je pisao i književnik-diplomata Ivo Andrić: "Ja u ,Politici’ objavljujem, što bi se reklo, od kada znam za sebe" – izjavio je jednom prilikom nobelovac. Rado se sećao reči kolege Dućiča dok ga je uveravao da ne propušta ovu priliku: "To je ugledna kuća koja je uvek u stanju da vam pruži izvesnu sigurnost..."

Poslušavši pesnikov savet, Andrić je ostalo saradnik redakcije do kraja života. Njegov predlog je bio i da se 1965. godine ustanovi književni konkurs za decu, a nobelovac je ove svečanosti redovno posećivao u društvu ostalih kolega književnika. Uz Andrića su svoje kolumne pisali i Isidora Sekulić, Momo Kapor, Slobodan Jovanović, Vasko Popa, Tin Ujević i Vladimir Bulatović Vib, dok su se u "Politici" našli i tekstovi Tomasa Mana, Eduarda Eria i Vinstona Čerčila.

Foto: Wikipedia/ Slika je skenirana iz knjige dr. Gojka Miljanića "Kadrovi revolucije 1941-1945", "Obod" Cetinje, 1975. godina