Da njih nije bilo, ne bi bilo ni Beograda kakav danas jeste. U decenijama kada su krojili svoje životne misije, nisu možda ni slutili u kolikoj će meri oblikovati život prestonice. Njihova imena dobro su nam znana: Jovan Cvijić, Petar Kočić, Aberdar i Stevan Hristić; zatim Bajloni, Miloš Savčič, Dimitrije Tucović i Kolarac... Isto ih tako dobro znaju i ulice koje nose njihova imena. Ipak, jedna od beogradskih ulica okupila ih je na jednom mestu, gde dele adresu u večnoj kući pod nazivom Novo groblje.

Za sve što su Beogradu ostavili, grad im se odužio dodelivši im mesto pod okriljem Novog groblja. Kada je Staro Tašmajdansko postalo "tesno", lokacija u današnjoj Ruzveltovoj odabrana je, počev od 1886., kao treće u nizu počivališta Beograđana. I mada su zemni ostaci pojedinih velikana već bili pohranjeni na Starom Tašmajdanskom groblju, gradska opština 1926. godine započinje izgradnju parcela namenjenih svima koji su zadužili Beograd.

Tako Ruzveltova 50 postaje adresa gde nalazimo neke od najimpresivnijih životnih priča. I svaka je na svoj način odjeknula ne samo Beogradom, već i van granica Srbije. Među spomenicima Aleje, Arkada i Novog groblja, međutim, naći ćemo i manje poznate crtice iz svakodnevnog života njihovih "vlasnika": one upotpunjuju sudbine ovih velikana čineći portrete ljudi od krvi i mesa.


Foto: Wikipedia / Pinki - Kuća Branisava Nušića na Novom groblju

Ko je šibao rečima, a koga pamtimo po gorko-slatkim ukusima

Uz jednu od takvih anegdota napustio nas je večito namršteni gospodin Borisav Stanković. Njegova životna priča otkriva i zbog čega se takvim činio: gubitak roditelja i detinjstvo provedeno u siromaštvu, a docnije nemilosrdne kritike zbog kojih je spalio svoju prvu zbirku pesama, tek su neka od teških iskustava koja su oblikovala pripovedačev lik.

Takav je preslikan i na njegovu portretnu bistu na Novom groblju. Smrt je, pak, dočekao u postelji uz upaljenu cigaretu. Samo nekoliko sati pre toga sedeo je u publici na izvedbi svoje "Tašane", da bi, istog časa kada mu je pozlilo, morao napustiti Narodno pozorište.

Njegov sarkastični savremenik, pak, nije prezao od toga da svakoga "počasti" iskrenim mišljenjem. I kao što je za života bio poznat po oštrom jeziku, grobnicu Ben Akibe ukrasile su oštre ivice – prema verovanju, da mu oni koje je uvredio ne bi skrnavili grob.

A nešto manje oštra, i pre oblika piramide, grobnica je koja nagoveštava da ste pred večnom kućom porodice Ignjata Bajlonija. Svoju slavu ova familija gradi na mirisu piva i tonama najfinijeg brašna, a kvalitet potonjeg krunisan je zlatnim medaljama na svetskim izložbama u Parizu.

Bajlonijevi ipak ostaju upamćeni po mnogima najdražem osvežavajućem napitku. Bez istog je danas teško zamisliti, recimo, dobar fudbalski meč. Ako vam je, pak, draže bilo popunjavati albume sa sličicama fudbalera, tome je zaslužna ništa manje ugledna porodica Šonda.

Upakovavši sličice u omot od čokolade, naslednik porodice očito je pokazao dobar smisao za biznis. Beograd su, ipak, počeli osvajati nešto "egzotičnijim" artiklima: duvan, pomorandže, masline i uvozni likeri utrli su put prvoj bombondžinici i fabrici čokolade, a njihova neprikosnovena slatka kraljica bila je i ostala Olga.

Poslednja adresa jugoslovenskih kraljeva čokolade ipak, postaće Ruzveltova 50. Do preduzetničke slave očito ih je vodila vera u sopstvene ideje, i mada nije sa njima delio preduzetnički elan, sličnog se kreda držao i jedan od naših najuvaženijih državnika.

Foto: Wikipedia / Pinki - Grobnica Velimira Teodorovića, vanbračnog sina kneza Mihaila i velikog srpskog dobrotvora

Oni su Beograd i Srbiju predstavili svetu

Jovan Ristić je oduvek želeo život provesti proučavajući istoriju. Ona mu je, pak, ostavila mesto među najznačajnijim srpskim državnicima 19. veka. Inteligencijom i diplomatskim veštinama prkosio je siromaštvu: otisnuo se na studije pariske Sorbone, a njegova umešnost u diplomatiji pobedila je do tada najveće tlačitelje njegovih sunarodnika.

Zahvaljujući njemu su, nakon pregovora u Istanbulu, poslednji turski garnizoni te 1867. napustili Beograd. Poštovanje je zadobio i 9 godina kasnije na Berlinskom kongresu, i to od takve političke veličine kao što je bio Oto fon Bizmark. A osim što je i sam umeo s rečima, uveliko je cenio i druge koji su tim umećem vladali, te je vredno radio na popularizaciji Šekspirovih dela na prostorima Balkana.

Do kraja svog veka Ristić ostaje veran politici Mihaila Obrenovića. Ostaće upamćene reči koje je tako često kazivao kneževoj porodici: "Velike sile su velike, a mi smo mali, i treba da se uzdamo u se, u svoje kljuse".

Jovanu Ristiću pripala je prva u nizu grobnica na ovom groblju. I dok se on uveliko pripremao za (diplomatsku) pobedu nad Turcima, u topličkom selu Dunišići stasavao je još jedan siromašni dečak. Ime će mu, poput Ristićevog, ostati dobro upamćeno u odvašnjoj diplomatiji, i to kao kraljevskog poslanika u Parizu i začetnika srpsko-francuskog prijateljstva.

Zahvaljujući Milenku Vesniću, do visokih francuskih političkih krugova došao je kralj Petar Karađorđević. Uz to, pregovaračkog uspeha imao je i "preko bare", te je zasluge zavredeo i za udaranje temelja srpsko-američkom prijateljstvu.

Ipak, skupocene havanske cigare, paradiranje beogradskim fijakerima i život na visokoj nozi nisu mu doneli mnogo simpatija u narodu. Njih je, umesto Vesnića, osvojio jedan skromni Beograđanin velikih ambicija.

Foto: Wikipedia / Pinki - Grob Milunke Savić u Aleji velikana

Proslavljena dama u društvu odabranih velikana

Drveni sto i metalni vojnički krevet – to je sve što je u svojoj sobici imao gospodin Mihailo Petrović. Na zidovima, mesto skupocenih umetnina – plakete koje je zavredeo kao zanatlija. Svojim naučnim i pronalazačkim radom bezgradnično je zadužio svoju zemlju, ali Mika Alas, iako strastveni ljubitelj reke, ironije li – nikad nije naučio da pliva.

Štaviše, isti taj alas što je vodio ekspedicije na Severni i Južni pol, po rekama se davio čak 11 puta. Među učiteljima plivanja našao je još jedno poznato ime, ali ga ni lekcije Milutina Milankovića nisu načinile plivačem.

Danas Petrović počiva među još jednim velikanom naše nauke, Jovanom Cvijićem. I prošetamo li kroz spisak svih imena, s razlogom će nam se učiniti da na njemu nije ostalo mnogo mesta za dame. I zaista je tako: retka koja je večni spokoj našla u Ruzveltovoj 50 je Milunka Savić – heroina Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.

Ona svoje poslednje konačište deli sa proslavljenim generalima i oficirima: Milanom Pribićevićem, Mihailom Kovačevićem, Dušanom Markovićem i Milošem Vasićem. I mada nisu svi velikani rođeni Beograđani, njihova su dela – bilo politička, književna, muzička ili arhitektonska – zauvek ostavila trag u istoriji Beograda. Ona danas ostaju utisnuta u kamene ploče Aleje velikana, služeči na čast i Srbiji i njenom glavnom gradu.