Jedno od kultnih mesta Beograda svakako je podzemni prolaz na Zelenom vencu. Bilo da se vraćate kući iz grada pošto su vas roditelji vodili u poslastičarnicu kad ste bili klinci ili ste jurili na noćni prevoz posle izlaska u tinejdžerskim danima, u ovom prolazu uvek se nešto dešava. On je bio i ostao lakmus papir za sve društvene događaje u glavnom gradu. Ukoliko želite da znate pravo stanje stvari – idite u prolaz. Odahnite ako se prodaju ukrasi za jelku ili suveniri. Zaledite se ako ponovo vidite šunku u konzervi.

Ukrasi za jelku

Nekada davno, pred sam početak kataklizme naže bivše zemlje devedesetih, u podzemnom prolazu na „Zelenjaku“ u ovo doba godine mogli ste kupiti prve veštačke jelke, prskalice u crvenim papirnim kutijama, gerlande u nekim novim bojama osim zlatne i srebrne, sjajne ukrase i druge svetlucave stvari koje su najviše privlačile pažnju dece. Tu je bilo i veštačkog snega koji je zapravo bio bela pena, kojim smo prskali prozore i crtali po njima.

Krajem osamdesetih, ulazak u ovaj prolaz značio je da idete u „grad“. Ako ste bili mlađi, ovo je  uglavnom podrazumevao porodični odlazak u šetnju, bioskop ili na kolače (ponekad i sve zajedno). Povratak kroz ovaj tunel značio je da se srećni i zadovoljni vraćate kući puni utisaka. Oni nešto stariji, kroz tunel bi prolazili puni leptirića u grudima, žureći na prve sastanke, odlazak u bioskop sa društvom ili u prve diskoteke. Prolazom na „Zelenjaku“ vraćali su se sa prvih sastanaka, rumeni od prvih poljubaca, držanja za ruke... Momci bi devojke pratili na autobus, neretko i do kuće. Prijatelji bi se zapričali na rastanku, glasno se smejući. Neki od prvih poljubaca baš ovde su pali, kao usputnih, na rastaknu pred ulazak u prevoz. Neki su i ukradeni uz osmeh. A neki su rado dati.

A bilo je i rastanaka. Svašta je ovaj prolaz video tada.

Šunka u konzervi

Kada su nastupile devedesete i počeo raspad nečega što je bila jedina realnost za koju smo znali, rafovi u prodavnicama počeli su da se prazne usled sankcija i kraha privrede. Sa druge strane, ljudi su počeli da se snalaze i da idu na šverc ture u susedne zemlje. Počele su da se pune improvizovane tezge u podzemnom prolazu Zeleni venac. Na kartonskim kutijama baškarile su se konzerve mleka u prahu, praških šunki, napolitanki koje smrde na naftu sa kojom su krijumčarene u nekom bunkeru autobusa koji je došao iz Segedina. Na „tezgi“ pored mogla se naći kozmetika. Tih godina bili su popularni „Malizia“ za muškarce, a za cure tu su bili „Fa“ i nezaboravni „Impulse“. Svaki od ovih dezodoransa koštao je po 5 nemačkih maraka, zvanične valute hiperinflacije. Ovaj iznos bezmalo bi bila nečija plata i to pod uslovom da je uspeo na vreme da zameni novac. Podzemni prolaz bio je pun dilera deviza. Sa svih strana čulo bi se „devize, devize“ koje se često spajalo u jedno „zezezezezzz“ poput velikog broja zunzara zaglavljenih u staklenoj flaši soka. Onaj ko je primio platu trčao bi da što pre promeni pare kako bi mogao da kupi često tek toliko da porodica ne umre od gladi. Odlazak u grad više nije bio srećna okolnost kao nekada, a prolazak kroz ovaj prolaz u čoveku budio bi glad, strah, očaj i nevericu šta se to dešava. U „grad“ se išlo tek kad se moralo. Gradskog prevoza gotovo da nije bilo, čekao se i po sat vremena, a onda bi dolazio autobus pun i nabrekao poput trudne mačke. Srećan je bio onaj ko bi uspeo da se ugura u njega. Sve češće bi iznad glava prolaznika koji bi se našli u ovom prolazu brujali tenkovi i kamioni puni golobradih mladića koji su odlazili na front. Prolaz „Zelenjak“ bio je hladan, mokar, bljuzgav i mračan. Kao i tadašnja stvarnost ovog grada i zemlje.

Žvake i naočare za sunce

Nekako su se i ratovi (barem nakratko) u našoj, sada bivšoj, zemlji završili. Inflacija u kojoj više niko nije ni umeo da prebroji nule bila je zaustavljena i prolaz ispod Zelenog venca ponovo je počeo da izbacuje pupoljke. Ovaj put prodavale su se žvake, one velike zelene, kao i druge džidža bidže. Kroz prolaz smo išli osmehnuti. I prevoz se ustalio, pa smo ponovo počeli rado da idemo „do grada“ u bioskop, pozorište i na kolače. Zelenjak je cvetao, napunila se i pijaca. Prolazom su se opet vukli cegeri puni svežeg voća i povrća umesto konzervi iz Mađarske. Mogle su se kupiti letnje haljinice, suknjice i šarene majice. Improvizovane tezge prolaza ličile su na šarenu prodavnicu bombona i ukrasa.

Beograd je nakratko prodisao. Ponovo je mirisao na neka srećnija proleća. Barem se mlađima tako činilo. Stariji su, iako malo rasplašeni straha rata, osećali jedan drugačiji pritisak. Ekspres lonac koji se sprema da eksplodira i u kojem će ovaj prolaz igrati veliku ulogu.