Mračni, memljiv, grafitima išaran hodnik, svetlo koje treperi i na momente nestaje, mirisi za koje ne želite da znate odakle potiču, sumnjive osobe koje se smucaju i namšteno vas prate, ubrzavate hod, pokušavate da se ne okrenete i gotovo trčite uz stepenice.

Ovo je opis većine podzemnih prolaza u Beogradu, nastalih u drugoj polovini prošlog veka sa humanom idejom da se stanovnicima grada obezbedi brz i bezbedan prelazak (ispod) ulice bez sudaranja sa suludim vozačima. Da stvar bude tužnija, nekada su njihovi projekti dobijali domaće i međunarodne nagrade za maštovit i inovativan dizajn.

Pa, čak i onaj prvi, kroz koji ste sigurno nekoliko desetina, pa čak i stotina puta prošli u svom životu.

Podzemni na Terazijama, prvi u Beogradu

Posle Drugog svetskog rata, Beograd je i zaista postao metropola u punom značenju te reči. Protegao je ruke i noge i razvukao se u svim pravcima, pa preko reke sve do Zemuna. U toj košnici ljudi, dolazilo je i do sve većih problema sa saobraćajem. Čak ni pojava prvih semafora, nije pomogla da se Beograđani navikli da prelaze ulicu gde i kada žele sve češće sudaraju sa automobilima, autobusima i trolejbusima koji su postali suvereni gospodari centralnih ulica.

Do sredine šezdesetih godina stanje u centru grada je bilo toliko kritično, da je pod hitno bilo potrebno rešavati neprijatnu situaciju. Tako je 1966. godine objavljen projekat uređenja Terazija koji je predviđao izgradnju dva podzemna pešačka prolaza – kod Igumanove palate, kod Palate “Albanija” i između robne kuće “Beograd” i hotela “Balkan”. Ovo je, zapravo, bio deo šireg projekta (jednog od) konačnog uređenja Terazijske terase.

Prvi je sagrađen prolaz između Igumanove palate i hotela "Moskva", koga je avgusta 1967. godine svečano otvorio tadašnji gradonačelnih Beograda Branko Pešić.

Foto: Milena Arsenić - Prvi beogradski podzemni prolaz

Glavni projektanti naredna dva prolaza bili su arhitekta Spasoje Jovanović i inženjer Vojislav Terzić. Prolaz između RK i hotela “Balkan” bio je nešto skromniji, i obuhvatao je jednu podzemnu pešaču traku širine 8 metara. Sa obe strane izgrađeno je 9 većih prodavnica i 8 manjih kioska, kao i nekoliko telefonskih govornica.

Onaj nešto veći i glamurozniji, kod Palate “Albanija” bio je zamišljen kao grad ispod zemlje sa izlazima na Knez Mihailovu, Sremsku i kod restorana “Dušanov grad”, te dva izlaza u Kolarčevoj. Pored prodavnica (koje i danas postoje u ruiniranom stanju), posebne kancelarija turističkog biroa, telefonskih govornica i sanitarnog čvora, u centralnom delu zamišljena je izgradnja “snek-bara”, restorančića u kome ste mogli da se okrepite kafom na brzaka i toplim sendvičima. Ako je verovati orignalnom projektu, bila je predviđena mogućnost stavljanja stolova ispred ovog lokala kako bi se time “posetiocu dočarao osećaj sedenja na ulici”

Originalni nacrti ovih prostora prikazuju prostran i prozračan prostor, daleko od tame i gužve današnjih prolaza. Moderni dizajn bio je upotpunjen pokretnim stepenicama koje su omogućavale konforan prolaza pešacima, a bilo je predviđeno da stepeništa i podzemni prolaz imaju ugrađeno grejanje, kako bi se sprečile neprijatne scene tokom zime i poledice.

Bilo kako bilo, ovi prvi moderni podzemni prolazi u Beogradu otvoreni su 1967. i 1968. godine, a uskoro im se pridužio još jedan, onaj na Zelenom vencu. Posle rušenja i nove regulacije ovog prostora, posao da osmisli novu okretnicu autobusa na sebe je preuzela arhitektkinja Olga Divac. Za ovaj podzemni prolaz koji povezuje Brankovu ulicu, Zeleni venac i početak Prizrenske i Kraljice Natalije, gospođa Divac dobila je i “Borbinu nagradu za arhitekturu” 1968. godine.

Foto: Nikolina Radovanović - Nekadašnje remek-delo arhitekture

Prvi podzemni na Novom Beogradu

Dok se stari deo grada gradio, gradio se i Novi Beograd. Nekadašnja najveća spavaonica na Balkanu, vremenom je počela da poprima obrise pravog grada. Kako bi se rešio problem sa regulacijom saobraćaja na samom kraju Brankovog mosta, između ulica Milentija Popovića, Ušće i Lenjinovog bulevara (današnjeg Bulevar Mihajla Pupina).

Kao i u slučaju starog dela grada, i ovaj put je projekat poveren je iskusnom arhitekti. Naime, Milorad Pantović je već imao iskustva sa izgradnjom podzemnih prolaza, pošto je desetak godina ranije osmislio projekat za podzemni pešački prolaz ispod železničke pruge na novom Beogradskom sajmu.

Mada je izgradnja podzemnog prolaza počela još  sredinom šezdesetih godina, iz nepoznatih razloga, a verovatno, kako pretpostavlja Goran Anđelković u sovom radu o ovom podzemnom prolazu, zbog problematičnog zemljišta na kome je građen, ovaj prolaz otvoren je tek 1970. godine.

I on je izgledao potpuno drugačije nego današnji. Uz izlaz ka levoj strani ulice, onoj ka Bloku 13, nalazio se niz izložbenih vitrina, dok se na drugoj strani nalazio kiosk za prodaju suvenira i sanitarni čvor. Ova zanimljiva podela izvršena je zato što je na desnoj strani ulice bilo predviđeno postavljanje prve trolejbuske, a kasnije i autobuske stanice ka Novom Beogradu i Zemunu posle prelaska mosta.

Kao i terazijski prolazi, i ovaj malo podseća na dane svog sjaja i slave. Prilikom rekonstrukcije početkom ovog veka, donekle je izmenjen izgled ovog podzemnog prolaza neadekvatnom nadogradnjom nadsrešnice.