Još se nije završio XIX vek kada je u Beograd stigao izvesni gospodin iz Francuske, predstavljajući braću Limijer, koja su nekoliko meseci ranije u Parizu predstavili svetsko tehnološko čudo: žive fotografije! Većina naroda nije znala ništa o ovome, a oni koji jesu nisu mogli da zamisle naučnu fantastiku koja je pristigla u njihov grad.

Improvizovana bioskopska projekcija je upriličena u kafani "Zlatan krst" na Terazijama, jedne prolećne večeri 1896. godine. Na platnu razapetom između dva stuba se iz mraka pojavio natpis na nemačkom jeziku, nakon čega su sledili prikazi života jedne varošice i mosta preko kog juri voz. Priča kaže da su se gosti "bioskopa" toliko prepali zahuhtane mašine da je nekolicina skočila sa stolica i pobegla dalje od platna. Sledile su nasumične scene dece koja se igraju, šetača po keju u Nici, dvojice gostiju za stolom neke kafane i to je bilo to. Prikazan je prvi film u Beogradu.

Foto: Wikipedia

Ono što nam danas deluje kao prilično banalna i skromna zabava, za naše sugrađane iz XIX veka je bio spektakl. Usledio je gromoglasan aplauz, o predstavi se danima pričalo i pisalo po novinama. Nakon prve projekcije filma u Beogradu, u listu "Male novine" je izašla reportaža:

Ima već nekoliko dana kako se kod "Zlatnog krsta" prikazuje dejstvo i produkcije tako zvanog kinematografa - aparata, koji je za kretanje isto što i fonograf za tonove. Videće slike - ne, vidite život, kretanje, tako da se divite što još ne čujete šuštanje vetra, huku morskih talasa, zvrktanje kola, pisak lokomotive i tutnjavu voza, govor, plač i smejanje. Zaista ko ovo "čudo od nauke" video nije, ne treba da propusti ovu zgodnu priliku tim pre što g. g. Limijer i Ogist, koji pomoću kinematografa izvode sve te produkcije prirodnog kretanja i života, ne nameravaju dugo baviti se u Beogradu. Videti se može od 9 do 12 č. pre podne i od 3 do 9 č. posle podne."

Ove projekcije su trajale nekoliko meseci, da bi tehnologija braće Lumijer nastavila na istok ka Istanbulu, tadašnjem Carigradu. Sve do 1906. godine kroz Beograd će proći više putujućih bioskopa, da bi se onda konačno ustoličio prvi koji će pripadati prestonici. Bioskop "Grand" je nikao u hotelu "Pariz" koji se nalazio u današnjem Bezistanu, prolazu koji povezuje Terazije i Trg Nikole Pašića. Za kriterijume ranog XX veka hotel na Teraijama je bio izuzetno moderan i luksuzan - posedovao je parno grejanje, telefon, struju, a sada i bioskopsku salu koja je bila uređena u maniru restorana, a tokom filma je bilo moguće naručiti i hranu i piće. S obzirom da je sala restorana bila pravougaonog oblika, platno je bilo postavljeno na sredini prostorije te je publika s jedne strane gledala sliku u originalnom obliku, dok su oni čija su mesta bila sa suprotne strane gledali sliku kao u ogledalu, uključujući i naopako ispisan titl. Kako bi publika sa neserećne strane platna uspela nešto da vidi, koristila se tanka tkanina koja je polivana vodom pre svake projekcije, kako bi bila providna i kako bi zraci projektora doprli na drugu stranu platna.

Izgubljeno zanimanje sinhronizatora

Uzmimo u obzir da je nedostatak razvijenosti tehnologije podrazumevao poteškoće pri ispisivanju prevoda, tako da ono čitanje titla unatraške i nije predstavljalo veliki problem - kako je uglavnom bio na nemačkom ili francuskom. Umesto toga, u bioskopu je postojao čitač - prevodilac, koji je naglas sricao titlove (takoreći - sinhronizovao filmove). Kako bi se popunila tišina između titlovanih kadrova, kraj platna je obično stajao klavir, pa je pijanista samostalno doprinosio atmosferi klasičnim koncertima za klavir ili, povremeno, čitavi mali orkestri i tamburaši.

Foto: Arhiv Jugoslovneske kinoteke

Ovaj problem je konačno rešen 1911. godine kada na beogradsko platno stupa prvi srpski igrani film - Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa. Producent filma bio je upravo vlasnik bioskopa - Svetozar Botorić koji će sa ovim projektom postati prvi producent i autor prvog igranog filma na Balkanu. Botorić se rodio pedesetak godina ranije u okolini Ivanjice, gde je pre dolaska u Beograd sa velikim ambicijama radio kao konobar. Uz bioskop je u hotelu "Pariz" paralelno rastao prvi humoristički teatar u Srbiji, "Orfeum". Botorić je okupio grupu ljudi sličnih zanimanja i interesa i tako formirao Udruženje za snimanje srpskih filmova. Posle blistavog početka i oduševljenja publike, bioskopi u Beogradu niču poput pečuraka posle kiše - do 1914. godine bilo ih je četrnaest.

Film koji je preživeo (?)

Kao i svaka priča o razvoju Beograda i cvetanju njegove kulture, i ova se završava ratom. Prvi svetski rat je značio uništavanje Botorićevog biskopa, a zatim i njegovu smrt u koncentracionom logoru. Hotel "Pariz" je ostao da stoji i svedoči o predratnim danima, ali je 1948. konačno srušen, nakon što je pretrpeo brojna oštećenja. Neki bisokopi - savremenici onog u hotelu Pariz su preživeli mnogo duže. Kozara je otvorena još 1911, zatim "Balkan", "Drina", "Odeon", "20. oktobar", bioskop "Jadran" na Trgu Republike. Kao što znamo, njih nisu porušili ratovi već privatizacija, mekdonaldizacija i sinepleks kultura. Većina njih danas se ne koristi (ni u kakve svrhe), dok je Jadran pretvoren u kafić.

Foto: Arhiv Narodne biblioteke Srbije

Kako je, nakon "Karađorđa", Svetozar Botorić nastavio da napreduje u svojoj manje-više svežoj kinemografskoj karijeri, usledilo je još igranih i dokumentarnih filmova pod njegovom "palicom", od kojih su neki prešli granicu naše zemlje. Posle njegove smrti i u vrtlogu ratnih dešavanja, o njegovoj zaostavštini se nije znalo ništa dok konačno nije pronađena u Beču, a deo materijala i danas čuva Jugosloveska kinoteka u Beogradu.