Spuštate se u suteren kamene zgrade niz vlažno stepenište, šešir vam je natopljen od kiše ali ne skidate ga jer vam se previše dobro uklapa uz odelo. Put vam jedva osvetljava uljana lampa sa udaljene bandere. U dnu su teška drvena vrata. Gurate ih i ulazite u drugi svet: vazduh siv od dima, čuje se smeh, zveketanje čaša i džez za rasklimatanog violončela u ćošku. Jedino što nedostaje ovom prizoru su obrisi žene, ili bar glas koji ne spada u rang baritona. Međutim, u Beogradu ste, a godina je 1882. Kafane niču jedna za drugom, ovo je zlatno doba beogradskog noćnog života. Krajem XIX veka, na svakih 50 stanovnika grada postoji jedna kafana. Rađaju se prvi boemi, ili je to bio romantičan naziv za pijance. Kako moral nalaže, njihove žene, sestre i ćerke su kod kuće.

Možemo da zamislimo scenu koja je "ispala" iz filma "Ponoć u Parizu" Vudija Alena i zamenimo Ernesta Hemingveja i Luisa Bunjuela Branislavom Nušićem i Jovanom Jovanovićem Zmajem. Možemo da odemo i korak dalje i poverujemo u tvrdnju da prve kafane u Evropi nisu nastale u Parizu, ni u Pragu, nego baš u Beogradu.

Foto: Wikipedia / Politikin Zabavnik

Kafa sa ćilima

Tursko kulturno nasleđe je, bez sumnje, ostalo duboko urezano u naš način života. Upravo pod njihovom vladavinom se otvara prva krčma u gradu, prvom polovinom XVI veka. Gde drugde nego na Dorćolu. Veruje se da je, shodno orijentalnom običaju, od nametaja postojao po koji niski sto, a da se sedelo na ćilimima raspoređenim po podu. Institucija koju ćemo poštovati i veličati decenijama kasnije je još u to vreme nazvana "kavanom", iz razloga što se unutra služila - kafa (kava).

Koncept "svrati do mene na kafu" u dato doba nije postojao, iz jednostavnog razloga - prvo, običaj je nalagao da vam samo rodbina tek tako može upasti u kuću bez višeg cilja, kao što je proslava svadbe na primer. Drugo - kuvanje kafe je bio popriličan proces. U zemlji u kojoj postoje sva četiri godišnja doba, a ručak se kuva isključivo na vatri, kafa je bila komplikacija neviđenih razmera - zamislite da ložite na 35 stepeni zarad šoljice kafe! Kafane, međutim, imaju naprednu tehnologiju u vidu peći sa žarom i uvek spremnom toplom vodom. To znači da su vam, manje-više, jedini izbor ako želite da se družite i pijuckate naširoko omiljeni napitak. A kad smo kod napitaka - trebalo je da prođe mnogo vremena dok kafana nije stavila kafu u drugi plan i počela da lsuži prevashodno alkohol. Tako dolazimo do scene sa početka teksta.

Foto: Wikipedia / Politikin Zabavnik

Rađanje velikih ideja

Sledeći stupanj u razvoju boemske kulture u Beogradu zabeležen je 1740. godine, kada se otvara kafana "Crni orao", na uglu današnje Dušanove i Kralja Petra. Najbolji u gradu i obožavan u svoje vreme, Crni orao je dokaz dokle se išlo za dobru zabavu i još bolju razmenu - bio je smešten na prvom spratu zgrade do kog ste se penjali trošnim, drvenim stepenicama, a tavanica je bila dovoljno nisko da se ni ljudi onog vremena nisu mogli uspraviti. Do pića i prijatelja u polučučnju - zvuči fer.

Vek kasnije knez Miloš je uveo novi zakon za mehandžije, koje su sada morale ispunjavati određene uslove i plaćati porez. Sa ustoličenjem kafanske institucije, otvaraju se i prve pivare - 1840. godine Kneževa pivara, '73. - Vajfertova, '84. - Bajlonijeva pivara. Ako ste ljubitelj piva u Beogradu u ovo vreme, možete da birate između tri najrasprostranjenije vrste - Prvenac, Plzen i Salvator. Sam centar grada, Trg Republike a tadašnji Pozorišni trg, je umesto muzeja i komunističkih zgrada bio okružen kafanama, njih čak šesnaest. Dalje su se nizale preko Terazija, Skadarlije, Varoš kapije, do Ponkareove ulice i Slavije. U njima počinje kulturni, društveni, pa čak i privredni razvoj Srbije dvadesetog veka. Rađaju se i dele utopističke, umetničke i političke ideje, trguje se, ugovaraju se poslovi, održavaju pozorišne predstave, na posletku - svira se i peva.

Foto: Wikipedia / Politikin Zabavnik

Nušićeva frustracija

Kako hroničari beleže - "jedan greh je vukao drugi". Tako se mehandžijska zajednica, ili će pre biti njihovi nadređeni, suočavaju sa prvim javnim oblicima prostitucije. Kako su ovo, nažalost, bile jedine žene koje su noću pravile društvo muškarcima u gradu, posao je za svodnike išao veoma dobro. Devojke su mahom bile pridošlice iz okolnih zemalja, bez porodice, muževa ili ikakve zaštite u blizini, a zakon je nalagao da se ona koja se uhvati na delu "baci u Savu".

Par decenija kasnije, prve žene ulaze u kafane legalno - i to na velika vrata. Pevačice!

Tu na scenu stupaju prve kafane kakve danas poznajemo, ondašnjim jezikom paradoksalno zvane "hrišćanske kafane", budući da se u turskim ovakve egzibicije nisu dozvoljavale. Stolice, stolovi, možda i karirani stolnjaci. Iz Leksovca u Beograd stižu ćevapi i prateća menažerija, šmek tepsija sa pregorelim dnom. Nazivi bezbrojnih kafana nastaju u odnosu na lokacijsku odrednicu - "Skupština", "Čubura", "Kod dva jablana". Kafana "Tri šešira" koja i danas stoji nikla je pored zanatske prodavnice šešira u Skadarliji. Bilo je i egzotičnijih imena, kao što su bila "Dva papagaja" - uz nju je stanovao čovek koji je posedovao dva zelena papagaja, pravu atrakciju, koje je donosio na vašare ili čak pred svoju kuću gde se gomila okupljala i divila se čudesnim životinjama. Onda u modu imenovanja kafana ulazi poezija, pa tako nastaju nazivi koje biste mogli da pronađete na komadu papira u igri "asocijacija" - "Mladi Arapin", "Zlatno burence", "Mesečina", "Zlatno anđeo", "Kod poslednje nade" i meni omiljena - "Čija nije bila, čija biti neće".

Nušić, koji je i sam bio ljubitelj ovih gradskih sastajališta, vodio je beleške u kojima izražava svoje nezadovoljstvo novim kafanama. Ako ste osetili nostalgiju za vremenom koje niste ni doživeli čitajući ovaj tekst, ovo je zvanični podsetnik da bezmalo svako na ovom svetu misli da su "dobra vremena" iza nas:

"Nikla je neka kafana, u predgrađu Beograda, koja se ponosno nazvala "Novi vek". Kažu da je moderno uređena, i da sem odličnog pića i tačne posluge, svako veče u njoj koncentrira džez-bend i izvodi se dansing. Bolje ime nije mogla poneti ova kafana u predgrađu pa da obeleži period preloma koji naše doba priželjkuje. Dok su mondenski etablišmani sa egzotičnim imenima "Ekscelzior", "Palas", "Luksor" i "Splendid" suzbili iz centra naše prestonice naše stare kafanice "Kod Žmurka", "Mecovalije" i "Dardanela", mi smo se, stari Beograđani, zar i mirili onim što novi život i novo doba mora sa sobom doneti. Brisali su se tragovi jedan po jedan; rušila se jedna po jedna kafana u kojoj smo mladost proveli, a često možda i mladost sahranili, i mi smo pobožno skidali kapu i šaptali rezignirano za pokojnikom kojega su kraj nas proveli: Bog da joj dušu prosti!"

 

Foto: Skyscapercity.com - Kafana Dardaneli (desno na slici) pre rušenja

Beograd noću - kovanica XIX veka

Na samom prelazu iz veka u vek, 1901. godine, označen je kraj ere tako što je srušena kafana "Dardaneli", koja se nalazila na mestu današnjeg Narodnog muzeja. Gašenje središta beogradske boemije je toliko razbesnelo građane da su organizovani javni protesti. Kako nisu upalili, masa se polako raštrkala po drugim mestima, kakva je "Kasina" i "Proleće". Ove seobe se nikako nisu dešavale nasumično - znalo se gde sede liberali, gde socijalisti, gde su industrijalci a gde narod koji se samo okrepljuje po povratku sa pijace. U restoranu hotela "Pariz" je prikazana prva bioskopska projekcija u zemlji, a u kafani na čijem se mestu danas nalazu Elektrodistribucija - zasijala je prva sijalica u gradu.

Teško je biti radikalan i objektivan i presuditi da li se kafanski život grada do danas promenio ili je ostao isti. Međutim, imamo svedočenje jednog Holanđanina koji je u Beogradu boravio poslom, početkom XX veka, i koje može da zazvuči poznato:

"Beograd po danu obična palanka, čak selendra. Ali uveče, kada sam odlazio da slušam Sofku u kafani, sa violinama i dairama, ja sam se zaljubio u Beograd, iako nisam razumeo ni reči što su ljudi pevali i govorili."