Obiđete li deo Vračara na potezu oko Birčaninove, praktično ste obišli Beograd i Evropu u malom. Bar u prenesenom smislu, jer su na istom potezu, pored nebrojenih kulturnih i istorijskih dobara prestonice, smeštene i važne institucije države. I to ne samo naše.

Ambasade i konzulati nekolicine evropskih zemalja – Poljske, Bugarske, Velike Britanije, Nemačke – raštrkane su po okolnim kvartovima spram parka Manjež. Među njima i jedan unikat: bela fasada sa izduženim oknima odaje preciznost i sklad, a iza nje se krije priča o prijateljstvu dve države sa suprotnih obala Jadranskog mora. Ono što toj priči ipak daje prizvuk paradoksa jeste što je zgrada Italijanske ambasade jedini primer ranog fašističkog stila u celom Beogradu. Uz sve to, iza realizacinje njene izgradnje stajala je ugledna, uticajna žena: crnogorska princeza i italijanska kraljica, Jelena Petrović Njegoš.

Jelena od Savoje, dama koja je „prešišala“ Musolinija

Fašizam je u Italiji tih ’20-tih godina prošlog veka bio tek u povoju. Za to vreme, kapacitet tadašnjeg italijanskog poslanstva u Beogradu zahtevao je proširenje. Prema odluci Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Italije, naloženo je da se otpočne izgradnja nove italijanske ambasade u Beogradu.

Kraljevske veze između dve zemlje do tada su već bile neraskidive. Italijanska kraljica, kćerka knjaza Nikole I Petrovića, i kralj Vitorio Emanuele III bili su u braku preko 2 decenije. Uz jačanje fašističkog pokreta, Emanuele se priklonio Benitu Musoliniju, i do 1922. godine Musolini dobija političku moć kao najmlađi italijanski premijer.

Bilo je pomalo nesvakidašnje i to što se kao glavni inicijator izgradnje ambasade našla jedna žena. No, uticaj kraljice Jelene od Savoje daleko je nadmašio Musolinijevo političko delovanje. Kraljica je, po svemu sudeći, bila izuzetak, i to veoma doslovno – Musolinija je nadmašila u visini za oko 7 santimetara, a za 23 santimetra je bila viša i od svog supruga. Pritom, i narod ju je zavoleo i poštovao, što je zavredela skromnošću i prihvatanjem katoličke vere. Italijani su čak smatrali da njihova voljena kraljica ima proročke moći.

Ambiciozni projekat u rukama pobornika omražene ideologije

Angažovanje Jelene Savojske podrazumevalo je najpre nekoliko logističkih poteza: utvrđivanje lokacije izgradnje, odabir arhitekte i određivanje najvažnijih elemenata programa građevine. Naposletku, zdanje je predstavljalo i simbol duge tradicije prijateljstva i diplomatskih odnosa između Beograda i Rima. Zgrada italijanske ambasade građena je između 1924. i 1926. godine.

Pored Ministarstva spoljnih poslova Italije kao investitora, za glavnog projektanta odabran je ugledni rimski arhitekta Florestano Di Fausto, inače čovek blizak Musoliniju. Di Fausto će kasnije ostati poznat i po tome što je njegov uticaj u velikoj meri oblikovao arhitekturu italijanske totalitarne države. Ipak, oni koji nisu prihvatali ideologiju novonastalog pokreta – među njima i stručnjaci u domenu neimarstva – nazivali su Di Fausta „Musolinijevim Voltom Diznijem“. Za njih, on je bio arhitekta koji je od Musolinijevih graditeljskih zamisli sačinjavao betonsku realnost.

Zahvaljujući kraljičinom uticaju, Italijanska ambasada u Beogradu bila je prvo od ukupno 17 inostranih predstavništava diplomatije koje je projektovao Di Fausto. Lokaciju gradnje, pak, diktirale su tadašnje urbanističke karakteristike Beograda. Do ’20-tih godina prošlog veka, prva planski izgrađena gradska četvrt (a i dalje jedan od najstarijih urbanih delova grada) bila je Vračar – i to na potezu od današnjeg Bulevara kralja Aleksandra, Ulice kneza Miloša i Mostarske petlje. Padina Zapadnog Vračara nalazila se tada na periferiji centralne zone Beograda, te se i Birčaninova ulica našla negde između: ni u centru, ni na periferiji.

Sem toga, lokacija parcele zahtevala je da Italijanska ambasada isprati gradnju ostalih diplomatskih predstavništava tog vremena. To nije mogla biti „samostojeća“ građevina, već je morala biti uzidana između ostalih zgrada, pri čemu bi izgled prednje fasade sa plitkom dekoracijom bio njen najistaknutiji deo.

Kako je jedna fasada postala ogledalo vladavine moći

Ideja arhitekte Di Fausta bila je da zgrada Italijanske ambasade oslika duh političkog i kulturnog identiteta Kraljevine Italije. Istovremeno, njena arhitektura se morala uklopiti u ondašnji ambijent Birčaninove ulice, uz nadovezivanje na savremene stilove gradnje kojim su se priklonile srpske arhitekte. U skladu sa tim, bilo je očekivano da zgrada ponese karakteristike akademskog stila, uz suptilne primese baroka, neoklasicizma i renesanse.

Otuda su se na fasadi našla i okna pravilno nanizana na ravnoj površini fasade, bez kitnjastih detalja i uz svedenu dekoraciju. Suteren, prizemlje i 2 sprata sazdani su od opeke i obloženi veštačkim kamenom. Belinu fasade tek su neznatno razbile crvene pločice obložene oko prozora.

Ipak, jedan mali detalj nagoveštavao je i onovremeni simbol italijanske ambicije i moći. Kao oličenje najviše vlasti, visoko nad prozorskim oknima načinjena je dekoracija u vidu lavljih maski.

Rezidencija dostojna najviših državnih zvaničnika

Već prvi pogled na zgradu Italijanske ambasade odaje utisak suzdržanosti i discipline. Njena unutrašnjost je spram toga ponela nešto drugačiju crtu: primesu elegancije i humanističkog dizajna. Do prijemnog salona vodi 17 metara dugačak hodnik, dok se enterijer prizemlja ogleda u svečanoj i reprezentativnoj nameni ambasade.

Nisu to samo široki otvori duž celog prostora, već i staklene i zidne ograde, kao i dekorisane tavanice sa lusterima od Murano stakla – materijala koji je, naročito u Veneciji, vekovima unazad simbol luksuza i elegancije. Sve to upotpunjava i polukružni prizemni salon koji vodi do dvorišta iza zgrade. Pritom, i samo dvorište kontrastira preciznim konturama spoljne fasade: opasano zidovima, zelenilo đardina nudi otklon od ulične vreve.

Shodno nameni ambasade u Birčaninovoj, ona je najpre služila poslovnim potrebama diplomatskog poslanstva, ali i kao rezidencija u kojoj su stanovale diplomate. Stoga se među desetak odeljenja prvog sprata našao i ambasadorski apartman sa kuhinjom, trpezarijom, salonom sa kaminom i gostinskom i spavaćom sobom. Druga prostorija na istom spratu dobila je ulogu centralne galerije, dok je na drugom spratu, pored radnog kabineta šefa diplomatije, smešteno i nekoliko kancelarija za administraciju.

Zdanje koje je posvedočilo usponu i padu jedne dinastije

Malo je reći da je za izgled enterijera u dobroj meri bila zaslužna italijanska kraljica. U to vreme, Jelena od Savoje bila je angažovana i oko odabira pojedinih komada nameštaja za opremanje unutrašnjosti. Nakon gotovo celog veka, njen portret se i dalje se nalazi u prijemnom salonu ambasade.

Što se samog zdanja tiče, zgrada u Birčaninovoj 11 od prvog dana postala je mesto koje je ispratilo dugu tradiciju diplomatskih odnosa Kraljevine Jugoslavije i italijanske države. Zgrada ambasade Italije našla se, ujedno, i u blizini važnih državnih institucija: Vlade, Predsedništva i Ministarstva spoljnih poslova, Narodne banke i Kliničkog centra.

U nekoliko navrata dočekala je i osveženje svog izgleda. Prvo od njih dogodilo se 1932. godine, kada je po projektu arhitekte Ivana Belića dozidana „Palacina“. „Palacina“ je, osim za konzularne poslove, bila namenjena italijanskoj vojnoj policiji – karabinijerima, uz stilsko prilagođavanje izgledu kakav je prvobitno zamislio arhitekta Di Fausto.

Nakon Drugog svetskog rata i pretrpljenih oštećenja, zgrada je rekonstruisana krajem ’40-tih i početkom ’50-tih godina prošlog veka. Novo ulepšavanje usledelo je mnogo kasnije, tek 2004. i 2005. godine. Pored preuređenja dela enterijera, na zidovima je obnovljena fasada i podešena specijalna rasveta. Nakon 80-tak godina postojanja zgrada ambasade Italije i danas ostaje simbol ne samo prijateljstva italijanske i srpske države, već i uticaja žene koja ih je čvrsto povezivala. Ipak, sudbina dinastije Savoja neslavno je okončana. Zbog suvladarstva sa Benitom Musolinijem narod ju je kaznio najpre joj uskrativši presto, a potom je proteravši iz zemlje.

 

*Naslovna fotografija: Wikimedia Commons / Intermedichbo