Ko je bio kontra Giga Moravac na našem solunskom putovanju?
Da li su koleginice, osim u brojnosti, pobedile kolege i u kafanskim disciplinama?
Zašto je važno, da ako postoji samo jedna osoba koja ne spava u autobusu, istoj se sipaju sedativi u vodu?
Kakvi su se to urlici čuli sa prednjeg dela autobusa, a da znamo da nije zaribao motor?
Dočekasmo četvrt veka rada - mnogo iskustva, tone emocija, skoro pa bezbroj lekcija.
Nakon decenija prozivki ženskog dela kolektiva da se za 8.mart ide u Solun (ala Bolji život, a ne samo po fensi vinarijama Srbije i takvim restoranima Beograda), top menadžment odluči da ovogodišnju proslavu 8.marta spoji sa 25.godina firme i sve to proslavimo u Solunu!
Oslabljeni za četvoro kolega (opravdano odsutnih) i 2 porodilje (jer je u našoj firmi svaki dan neko trudan ili na porodiljskom) okupismo se u četvrtak (14. maja) tik pred ponoć.
Naše koleginice i tada pokazaše neverovatno poznavanje prodaje jer njihovi muževi (skoro pa kao Volt/Glovo) nosaše torbe i kofere čas vamo, čas tamo, u smeru okretanja njihovih supruga jer, avaj, tako se koristi navigacija.
Do Batočine je bilo uzbudljivo, a od Batočine tek jer Šumadinac Darko začini sve sa rakijom koju je uneo u bus - kao kada srpski tim pokazuje pehar na terasi Doma gradske skupštine.
Gluvo doba noći kroz Severnu Makedoniju se pretvorilo u svetlo doba u autobusu jer jedna koleginica odluči da isproba blic svog telefona na svima koji su spavali.
Njena nemogućnost spavanja kod ostalih proizvede kiseo osmeh. Neko drugarsko (šatro) zadovoljstvo što i mi ostali nećemo spavati i pričaćemo sa njom celu noć---jeeeeijjjj
Sa prednjeg dela autobusa su stalno odzvanjali krici koji su (kada su bili iznenadni) bacali autobus u zaustavnu traku.
Uz par pauzica, bez ikakvog zadržavanja na granici i sna, stigosmo u Solun.
Buka prestade jer se kolega probudio.
Taman kada smo pomislili da smo umorni, istrošeni od puta autobusom tokom cele noći, i kako nam treba malo odmora – stadosmo ispred Zejtinlika.
Neopisiv je osećaj sramote, za svaku glupo izgovorenu ili pomišljenu rečenicu, kako nam je nešto u životu teško, u momentu kada se nalazimo na mestu gde su tone života prestale da bi naši postojali.
Slava i hvala našim precima!
Nakon obilaska tvrđave Ano Poli neki se uputiše peške ka centru i hotelu jer im menadžment reče da je vrlo blizu.
Da li znate da ne postoji parking za autobuse u Solunu? Mislim, postoji kod Bele kule, ali samo ako ste u istom tom busu sve vreme.
Prvi parking je na 20km od Soluna ali našom prodajnom uličnom snalažljivošću uspešno rešismo problem.
Večera.
Poučeni greškama Gige Moravca koji je zlato unosio u zemlju i tako nagrabusio negde na Đevđeliji, naš Giga (sa timom) je to uradio u kontra smeru i tako potpuno zbunio EU carinike.
Dodeljeni su pokloni za 10, 15, 20 pa čak i 25+ godina rada.
Hvala našim brilijantima i zlatu!
Subota je počela kafom, dubokim udahom (za neke) tik uz more, a za neke nepoštovanjem pravila.
To je izazvalo vojnički marš kroz Solun praćen navigacijom koja pokazuje svaku rutu osim one ispravne.
Bilo kako bilo okupismo se ispred čika Aristotela i krenusmo u turu sa vodičem kojeg smo takođe prošvercovali.
Impozantne vizantijske crkve i priče o njima ostaviše nas duboko zamišljene.
Nakon takmičenja u brzini jedenja najboljeg girosa nastavismo lagano druženje uz čašice razgovora.
Pomislio sam koliko bi neki od nas bili bogatiji i zadovoljniji kada bi nam za maksimalan nivo smeha bila dovoljna pola čaše pića - poput jedne koleginice. Ipak, većina nas više liči na onu drugu grupu koleginica, koje nazdravljaju kao da to izlazi iz mode.
Neko je predložio igru “Reci sve o meni što si u početku mislio/mislila” što je lepo prodrmalo veče i izazvalo požare. :) No, sreća pa smo bili u Ladadici pa razna pića iz okolnih taverni pogasiše vatru.
Postoji legenda da su naši Solunci nastavili dalje, sve do 4 ujutru –osvajali su solunski noćni život i hostese jer kako reče jedna koleginica (da koleginica) one su najjače ribe (čitajte: najlepše devojke) u Solunu i treba im prići.
Grčki hip-hop na autotjunu sa nargilama je imao za posledicu da je ovaj izlazak ipak legenda jer ga se mnogi ne sećaju.
I taman kada misliš da je to to – eto ih dve plave koleginice i FREE SHOP.
Ajmo, šta je tu je.
Pri ulasku u Srbiju nas sačeka kiša, ali i neverovatna hrana u restoranu Groš u Leskovcu.
Naš dugogodišnji klijent i prijatelj vrlo brzo dobi par petica na Google-u iako nema naše NFC proizvode.
Srećni, zadovoljni i bez kazni za carinske prekršaje (doduše i bez bunde) stigosmo u Beograd.
Hvala vam!
Vidimo se o5 za 5!
Žensko preduzetništvo
Podkast
Preporuke iz Srbije
27 ℃
