Pozorišni kritičari nadenuli su mu naziv "Nušić u glumi", a narod govorio da je u stanju da i "mrtvog čo‘eka nasmeje". Čiča Ilija Stanojević (1858. – 1930.) beše pravi bard "dasaka koje život znače", ljubimac publike, glumac i reditelj koji je snimio prvi prikazani srpski film "Život i delo besmrtnog Karađorđa" 1911. godine, boem i, sve u svemu, osoba sa kojom bi ste zasigurno voleli da provodite vreme.

Ovo je priča o njemu i priča o Beogradu koji bi znatno osiromašio da u njemu nije bilo Čiča Ilije Stanojevića.

Rođen na mestu pozorišta

Čiča Ilija je rođen u samom centru Beograda, nadomak spomenika knezu Mihailu. Kako je znao da kaže "pao sam iz majčine utrobe baš na tle na kojem je kasnije sagrađena pozornica, te sam zato bio primoran da budem glumac".

Zanimljivo je da njegovu krštenicu, koliko se zna, niko nikada nije video. Ova činjenica bila je i šlagvort za mnoge priče o njegovom rođenju i poreklu, tim pre što Stanojević o tome nije voleo da govori, jer je, kako se pogrešno verovalo, bio napušten kao beba.

Tako "Narodna enciklopedija" profesora Stanoja Stanojevića navodi kako je Čiča Ilija 7. avgusta 1859. godine došao na ovaj svet. Međutim, sam Stanojević je negirao istinitost te informacije, tvrdeći da je rođen godinu ranije.

Foto: Wikipedia - Zgrada Narodnog pozorišta u čijoj je blizini, navodno, rođen i odrastao ovaj velikan glumačke scene

Na drugoj strani u Topčidersoj crkvi u Knjizi venčanih, navodi se mu se majka zvala Spasenija, a otac Stanoje, bivši renterijer.

Sa treće strane, prema zabeleženih sećanja Milorada Pavlovića-Krpe, Čiča Ilija Stanojević je rođen u kući svog dede po majci Đorđa Petrovića zvanog Džida, koja se nalazila na mestu današnjeg Narodnog pozorišta.

"Na mestu i okolini gde se danas nalazi naše pozorište, po pričanju mog dede i oca, bila je ispred samog bedema gradska (Stambol) kapija, a levo od nje vodio je put, gde je po strani bila kuća — čardaklija sa jednim spratom", pričao je Pavloviću Čiča Ilija, ležeći posle operacije u sanatorijumu "Vračar".

"Crvene stepenice vodile su sa ulice pravo na čardak sa dugačkim doksatom, sa otvorenim pogledom na Dunav. Tu se preko celog dana na dugim minderlucima sedelo i eglenisalo ... Tu, u toj čardakliji, na mestu gde je izdahnuo moj deda Džida posle batinanja od momaka razjarenog na njega Gospodara Vučića, rodio sam se 7. avgusta 1858. godine ...", pripovedao je Čiča Ilija dodajući da njegovi preci vode poreklo iz Valjevskog okruga, odnosno iz sela Lopatanja.

Nije ti on za zanat 

Tokom odrastanja živeo je na Dorćolu, uz Skadarliju i kafane sa kojima će srasti. Zapravo, Čiča Ilija nije uopšte voleo da napušta boemsku četvrt.

Milan Grol, čuveni pozorišni kritičar svojevremeno je o Čiči napisao: "Nikad nije osetio ni uživanje, ni hrabrost da se iz boemskih krčmi Skadarlije ispune do trotoara 'Moskve' ili 'Grand' hotela. A stanovao je u niz skadarlijskih kućeraka, najduže, ipak, nekoliko decenija, u onoj koja je s pravom proglašena za najznamenitiji spomenik kulture tog kraja, u čuvenoj Kući Đure Jakšića, koja, na žalost, to nikad nije bila, nego je tu stanovao vlasnik te zgrade. A slavni pesnik Đura Jakšić sa porodicom živeo je u sobi i kujni dvorišnog stana za izdavanje pomenute zgrade. Međutim, pravi stanar Kuće Đure Jakšića bio je veliki glumac, o čemu je svedočila prilikom rekonstrukcije osamdesetih godina mermerna spomen-ploča sa uklesanim rečima poruke: Čiča Ilija Stanojević, proslavljeni komičar Narodnog pozorišta, ukus i boja starog Beograda, stanovao je ovde pre nego što se u legendu preselio."

Kao dečak, školu baš i nije voleo. Radije se motao sa manguparijom stičući životno iskustvo koje će, kasnije, iz njega tako iskreno zračiti na sceni.

Foto: Muzej pozorišne umetnosti Srbije - Čiča Ilija Stanojević ispred Narodnog pozorišta u kome je proveo svoje glumačke dane

"Navodilo se da je još kao dečko zapadao u vrlo rđavo društvo kafanskih pevača i pevačica i opasnih kockara, koji su se kretali, uglavnom, po nekadašnjoj Baštovanskoj ulici. Ali, svi ti navodi pokazuju da je ovaj čovek zarana prošao kroz jednu veoma surovu životnu školu i da je iz nje izašao tako pečen da mu više nikad i niko nije mogao prodati rog za sveću", piše beleži Milan Jovanović Stojimirović u knjizi "Siluete starog Beograda".

Kada je, nekako, ipak završio osnovnu školu, Ilija poče da uči za krojača, ali štepanje i borba sa provlačenjem konca kroz iglene uši, nisu bile za ovog razvigora.

Brzo se prebacio na šegrtovanje u berbernici i upravo se tu ispoljio njegov pravi dar. Kako bi zabavio mušterije, Ilija Stanojević ih je imitirao, karikirajući njihovu mimiku i nagoneći ih na smeh. Tu je stekao i svoj nadimak Čiča, po izvesnom Čiča Ivanu, kafedžiji koji je držao kafanu "Kot narodni direk", a koga je Ilija sjajno imitirao.

Nakon što se jedna mušterija uvredila Čičinim performansom, gazda ga je izbacio. Iliju majka Spasenija, nekako, uspe da uglavi na mesto prepisivača akata  kod praktikanta Koste Čkalje, gde je Ilija, kad god bi našao vremena, recitovao i pevao. Jednom se toliko zaneo izvodeći "Ludu" od Petefija da se popeo na sto gde ga je zatekao gazda pretreći da će zvati žandare. Ilija tad šmugnu kroz gužvu koja je pratila njegov performans i tako stavi tačku na svoju službu.

Nadalje je nastupao kao pevač na zabavama, a nakon što mu je čuveni dramski prvak Miloš Cvetić poverio pevačku ulogu u Saduovoj "Otadžbini", njegov talenat nije mogao ostati nezapažen.

Prvom ulogom zapalio scenu

Ilijin glumački debi odigrao se na Dorćolu u štali gazda Aksentije u blizini Batal-džamije. Tada još dečak, Čiča Ilija je igrao ulogu Miloša Obilića. Nesrećnim slučajem u glumačkom zanosu, Ilija izazva požar:

"Štala je bila prostrana... Predstava ide kao podmazana. Glumci govore: 'Napred! na Stambol! Da ubijemo cara turskog.' Već se bliži svršetak komada. Ja, razjaren kao lav, ustremim se na Murata i gromko kliknem: 'Stani, Mujo, da ti Miloš sudi!' Aknem ga u trbuh mačem, uspravim se, a u tom trenutku buknu špiritus (koji je trebalo na kraju komada da sukne kao plamen radi jačeg efekta). U stvari, ustuknuo sam korak unazad i raspalio petom čanak koji se prevrnu i plamen poče da mili po zemlji dok se ne dohvati sena. Kočijaš, koji beše u prvom redu, kao publika, skoči sa svog sedišta, dohvati gvozdene vile i stade lupati po senu da utuli plamen, vičući: 'Ta, idite bestraga s vašom komedijom! Ta, zapaliste mi štalu!' Publika, u panici, zaglavi vrata, a za njom i glumci. Ja poslednji ispadoh na ulicu u sjajnoj opremi, za zlatnim mačem u ruci. Glumci u bežanju ostavili svu garderobu u štali", pričao je Ilija koji je dobro platio svoju nepažnju nakon što se, sutradan, vratio po kostime.

"Nabijem kalpake na ruku, a mačeve obesim o rame i, taman da kročim na ulicu, a čiča Aksentije smače lulu sa čibuka, dohvati me za šiju, previ preko kolena i poče da vošti. Trešti čibuk, pršti tur, a ja cvilim kao guja u procepu: "Neću, nikad više neću, čika Aksentije!".

Grafika: Arhiv Narodne biblioteke Srbije - Plakat Narodnog pozorišta iz 1903. za predstavu Kir-Janja u kojoj je Stanojević igrao naslovnu ulogu

Od Novog Sada do Beograda

Godine 1881. pozorišni kritičar Jevta Ugričić pomaže Iliji da zaista od glume napravi karijeru. Prvo ga preporučuje za nastupe u Zemunu, a potom Ilija u Novom Sadu postaje član Srpskog narodnog pozorišta.

Zbog velikog mladeža na nosu igrao je većinom uloge sluga, potajno želeći da se nađe u ulozi ljubavnog heroja.

"Ljubavne uloge izbegavao sam zbog svoga, za taj posao nezgodnog nosa, na kome su u to vreme štrčala dva ogromna mladeža", sećao se Čiča Ilija. "Levi mi je i dan danas još na nosu, tek koliko da me poznadu, a desni, koji je skoro ličio na rog, operisao je dr Subotić leta gospodnjeg 1885. u zemunskoj bolnici. Posle te operacije ja sam postao primamljiva persona, a od tada jamačno datira i operatorska slava gospodina Subotića..."

U svojoj pozorišnoj karijeri Čiča Ilija Stanojević odigrao je blizu 500 različitih uloga. Svakom je oduševljavao publiku dajući lični pečat predstavama. Role u kojima se našao išle su od tragičnog Kina, preko kir Janje, sevdalije Mitketa, Jovanče Micića i Papa Nacka, a posebne aplauze dobijao je za uloge u Molijerovim komedijama "Uobraženi bolesnik", "Silom lekar" i "Žorž Danden".

U Beograd i svoju Skadarliju Čiča Ilija se vraća u leto 1885. godine, a 1896. postaje stalni član Narodnog pozorišta.

Foto: Arhivska fotografija - Čiča-Ilija Stanojević pred omiljenom kafanom "Tri šešira"

U međuvremenu se oženio koleginicom Ljubicom Lujzom Martinek, sa kojom je živeo tik uz kafanu Tri šešira. Društvo u kući pravio im je i mladin otac Jan, češki muzičar. Prema svemu sudeći Čiča Iliju je tast, pomalo nervirao, o čemu svedoči sledeći događaj.

Naime, Jan je jako voleo neki smrdljivi sir koji je pakovao u ćup i čuvao ga za zimu. Dođe vreme krečenja i ćup završi pod Čičinim krevetom. Oseti Ilija da nešto smrdi i ne smiri se dok ne pronađe izvor. Ni ne gledajući šta je u ćupu, zavitla ga Čiča kroz prozor pa pravo na komšijsku ogradu. Tu se komšija razljuti pa, osetiviši nesnošljiv smrad, povika "Ko to čisti nužnik usred noći", dodajući sočnu psovku.

Brak beše kratak, ali nikada zvanično razveden, tako da je Čiča, godinama kasnije, nevenčano živeo sa Marijom Marickom Hladek u delu kuće Đure Jakšića.

Foto: Wikipedia - Scena iz filma "Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi"

Kako je nastao prvi prikazani srpski film?

1911. godina ostaće upamćena po snimanju prvog prikazanog srpskog nemog filma "Život i delo besmrtnog Karađorđa". Čiča Ilija Stanojević bio je režiser i nosilac uloge turskog paše i ubice Karađorđa. Pokretač projekta bio je Svetozar Botorić, vlasnik hotela "Pariz" na Terazijama u kome je 1908. otvoren prvi stalni bioskop u Srbiji.

Botorić je, te 1911. odlučio da započne sa snimanjem filmskih žurnala i angažovao snimatelja Luja de Berija. Međutim, veoma brzo odlučuje da je vreme i da se okuša sa pravljenjem nemih filmova, a za čitavu stvar brzo je zainteresovao i Čiča Iliju.

Stanojević je prvo snimio na Adi Ciganliji kratak film "Bibija ili Ciganska svadba", i istorijsku dramu "Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi". Oba filma biće prikazani tek nakon "Karađorđa".

Temu filma odabrali su Botorić i njegov poslovni ortak Ćira Manok koji je, uz neidentifikovanog Savkovića i Iliju Stanojevića bio koscenarista filma. Priča filma se oslanjala na dramu beogradskog glumca i reditelja Miloša Cvetića i pesmu "Početak bune protiv dahija".

Film je snimljen avgusta i septembra 1911. na obali Save, Kalemegdanu, Topčideru i Banjici kao i u samom hotelu "Pariz".

Već u oktobru je održana premijera za novinare i na dvoru, a tek je od 16. do 20. novembra prikazivan u bioskopu "Pariz" za publiku, a zatim je počeo da živi svoj bioskopski život i dospeo čak do Amerike.

Neobjašnjivo, film je potom nestao i smatrao se izgubljenim sve do 14. februara 2004. godine kada je pronađena kopija u Filmarchiv Austria.

Bolest velikog barda 

Na zimu 1928. godine Čiča Ilija Stanojević se teško razboleo. Dobio je kancer na bešici. Danak boemskog života bilo je to što nije imao ušteđevine kojom bi platio lečenje pa je, preko novina, 3. decembra javnosti upućen apel za prikupljanje pomoći.

Čiča Ilija je operisan tri puta. Poslednji zahvat bio je 1930. nakon čega se Čiča vratio Skadarlij.

Iako su ga mnogi već otpisali zbog teške bolesti, "Politika" 4. februara te godine objavljuje da se Čiča Ilija venčao sa svojom drugom suprugom i dugogodišnjom družbenicom koja ga je čuvala kao malo dete, Marijom Arsenijević, prozvanoj Čiča Marija. Brak je bio moguć jer je njegova prva supruga, od koje se rastavio, ali nikada zvanično razveo, preminula nekoliko godina ranije.

Foto: Muzej pozorišne umetnosti Srbije - Čiča Ilija Stanojević sa svojim omiljenim krznenim prijateljem Čapom ispred zgrade Politike

Kum na venčanju bio je novinar Toša Paranos, a stari svat trgovac Đorđe Biba. Slavlje je nastavljeno, a gde drugde nego li u omiljenoj Čičinoj kafani Tri šešira.

Avaj, leka njegovoj bolesti nije bilo i Čiča je trpeo silne muke. Avgusta 1930. počeo je da pada u nesvest o bolova.

Čiča Ilija Stanojević sahranjen je na Novom groblju, na parceli 39. gde su se od njega oprostili brojni prijatelji predvođeni Branislavom Nušićem i Milanom Predićem, tadašnjim upravnikom Narodnog pozorišta koji je u svom govoru narekao da je ovo "kraj najlepše priče starog Beograda".

Čiča Ilije za sobom je ostavio legendu, pregršt priča, sate smeha i mali testament: "Dece nemam, a nemam ni bližih srodnika. Nemam ni nepokretnog imanja. Moja imovina sastoji se iz pokretnih stvari, u šta ubrajam svoje literarne (književne) tvorevine i tantijeme koje mi one donose..."