Po profesiji poštanski i telegrafski inspektor, u srcu umetnik, Dragomir Brzak obeležio je društveni i kulturni život Beograda s kraja XIX veka. Iza njega su ostale brojne pesme, priče, ali i pozorišne predstave, putopisi i svečane pesme i himne, danas sve uglavnom zaboravljene... 

Najizvođeniji komad sa pevanjem

Upravo su drvene daske pozorišta, glumci, drugovanje sa Jankom Veselinovićem i Stevanom Sremcem, Branislavom Nušićem, Radojem Domanovićem i Milovanom Glišićem, obeležili još jednu stranicu u bogatom Brzakovom životu. Iz tih boemskih neprospavanih noći provedenih u "Dardanelima", "Tri šešira" i nezaobilaznom "Kolarcu", izrodio se komad "Đido", koji će Petru Konjeviću poslužiti kao inspiracija za operu "Seljaci". "Đido" je svoju premijeru na pozornici Narodnog pozorišta doživeo 6. juna 1892. godine, a naslovnu ulogu naivnog seoskog momka tumačio je upravo Janko Veselinović, obučen u narodnu nošnju iz svoje rodne Mačve. Ovo zajedničko delo Brzaka i Veselinovića, u narednim decenijama postaće najizvođeniji srpski komad sa pevanjem (bez pucanja). Nekoliko godina posle toga, uslediće još jedan zajednički komad "Opklada" (1898).

Ovde se Brzakova ljubav prema pozorištu ne završava. Iza njega su ostali komadi: "Mika praktikant", "Kolera", "Palanačke novine", "Milo za drago", "Oluja", i "Kroz zid". Bavio se i prevođenjem, pa u arhivi Narodnog pozorišta i danas možemo naći njegovo ime na plakatima za predstave "Gejša", "Karmen", "Lutka", "San letnje noći" i druge. Sa Čiča-Ilijom Stanojevićem dramatizovao je "Ivkovu slavu", Stevana Sremca.

Foto: Digitalna NBS

"Oj, Srbijo, mila mati"

Prikaz šarenolike ličnosti Dragomira Brzaka ne bi bila potpun bez spomena njegove ljubavi prema muzici. Savremenici se slažu da je imao izuzetno lep bariton, koji mu je obezbedio mesto u najprestižnijem beogradskom horu - Prvom beogradskom pevačkom društvu. Pored pevanja, bavio se i pisanjem i komponovanjem svečanih pesama za posebne prilike, kao i prevodom pesama sa nemačkog. Rado su izvođene njegove ljubavne i vinske pesme, a kao mladić je besplatno svirao u orkestru novootvorenog Narodnog pozorišta. Bio je sekretar, ali i hroničar putovanja hora, pa je doživljaje sa gostovanja u Istanbulu zabeleženo u putopisnoj zbirci "Sa Avale na Bosfor".

Ono što je danas malo poznato je i da je Brzak bio autor skraćene vezije pesme "Oj, Srbijo!", koja je i sama imala nesrećnu sudbinu. Prva verzija pod nazivom "Srbiji", izašla je 1860. godine u novosadskom književnom časopisu "Slovenka". Kao autor stihova naveden je Luka Sarić, za koga neki smatraju da je pseudonim kneza Mihaila Obrenovića, pošto i sama pesma rimom podseća na kneževu ranije objavljenu pesmu "Što se bore misli moje". Gotovo 30 godina kasnije, Brzak će pesmu skratiti na četiri strofe sa po četiri stiha. Pre Prvog svetskog rata, u ovoj skraćenoj verziji, biće uvrštena u školski program, kao i u repertoar orkestra Kraljeve garde. Nažalost, ova divna rodoljubiva pesma, biće i zvanična himna okupirane Srbije u periodu 1941-1945. godine.

Prinudni pad u zaborav

Posle svega ovoga, sigurno se pitate, kako je jedan takav čovek zapao u zaborav?

Odgovor je, naravno, jednostavan - Brzaci su od dolaska u Srbiju bili bliski i odani prijatelji porodice Obrenović.

Ostalo je zabeleženo da je rodonačelnik loze Hadži-Nikola, po dolasku Karađorđevića na vlast 1842. godine bio hapšen i osuđen na smrt, sva imovina im je konfiskovana, a porodica isterana na ulicu. Obrenovići ih nisu zaboravili, te im knez Mihailo ustupa svoje imanje u Beogradu i nalože da sa njim postupaju kao sa svojima. Ovo im Karađorđevići nikada nisu zaboravili.

Zato i ne čudi da je Dragomir bio još jedna od žrtava međudinastijskih obračuna. Naime, u vreme ženidbe mladog Aleksandra Obrenovića, Brzak je osnovao list "Sloga" u kome je otvoreno agitovao u korist ne baš popularne Drage Mašin. Ako dodamo na to da je u sklopu svoje delatnosti u Prvom beogradskom pevačkom društvu pisao pesme u slavu porodice Obrenović, jasno je da je posle Majskog prevrata, Brzakova sudbina zauvek zapečaćena.

Kraj života dočekaće usamljen i napušten od svih. U časopisu "Delo" iz 1904. godine izaći će čitulja koja glasi:

"4. marta u četvrtak, u 4 1/2 časa posle podne, ispusto je svoju dušu, posle dužeg bolovanja ovde u Beogradu, Dragomir Brzak. Ima nešto više od trideset godina kako je to ime poznato u srpskoj književnosti, a malo i više u srpskom, a naročito beogradskom društvu u kome je igrao vidnu i otmenu ulogu. Vedar, veseo, duhovit, vazda oran za šalu i društvo, on je ostavio po sebe takav spomen da će dugo, i posle njegovih savremenika, živeti priče i anegdote o njemu."

Sa ove distance, zapanjujuće je koliko je pisac nekrologa pogrešio. Danas je ime Dragomira Brzaka gotovo nepoznate u srpskoj javnosti, a završni udarac zadao mu je alfa i omega srpske književne kritike, Jovan Skerilć, koji će njegov rad označiti poltronskim i niže vrednosti, te ga nije ni uvrstio u svoju "Istoriju nove srpske književnosti". S obzirom na izuzetan autoritet koji je Skerlić uživao među generacijama književnih kritičara i istoričara, Brzakovi radovi vremenom će potpuno nestati sa stranica srpske književne istorije, a najavljena sabrana dela, nikada neće biti štampana.

Iako je od smrti Dragomira Brzaka prošao čitav vek, ova nepravda još uvek nije ispravljena, a njegova dela i dalje leže rasuta po brojnim novinama, časopisima, beležnicama ili su zauvek izgubljena u vetrovima ratova koji su protutnjali (starim) Beogradom.

Pročitajte još prvi deo priče o Dragomiru Brzaku:

Dragomir Brzak - Raspevani pesnik i hroničar starog Beograda