Nakon što je i u drugom meču ostvario trijumf, Dušan Ivković rukavice je potom ukrstio sa snažnim neimenovanim francuskim bokserom u poluteškoj kategoriji. Ono čega Džigi Bau nije bio svestan jeste da je ovaj duel do 78 kg bio namešten. Naime, njegovi menadžeri su se kladili na protivnika, govoreći mu kao navijeni na nemačkom da se preda u šestoj rundi.

Kako mu pred susret nisu dopustili da slisti, kao inače, flašicu ruma radi živaca, kročio je u ring sav mrzovoljan. Od samog starta pohrlio je besan kao ris, bacivši oponenta u nokdaun.

Iz prvog reda njegovi zastupnici su mu uporno i gromko poručivali: Dusan, sechs runden kaputt!

Verujući da mora da ga završi u šestoj rundi, Džigi je zavitlao rukavicama od šest unci. Zadavši kombinaciju od dva prednja direkta i jedan zadnji direkt, ugasio je svetla protivniku. Dok je dizao ruke u vis i slavio pobedu, menadžeri su hvatali za glavu i čupali kosu. Nesporazum ga je košta upola manjim honorarom, 6.000 šilinga, a menadžere batina. 

Veče kada su rukavice završile o klin

Osmi decembar 1965. godine označio je i Bauov poslednji okršaj u ringu i to protiv sunarodnika, Huga Kelera. U razmeni silovitih udaraca, prvi je završio na dvaput na patosu, a potonji četiri. Ovaj neizvestan i nezaboravan meč okončan je nerešenom odlukom.

Nakon bavljenja 14 godina amaterskim i 3 godine profesionalnim boksom, Dušanu je bio pun kufer svega. Živ i zdrav, pomalo šašav, bez previše batina iza sebe, u tren oka je prelomio i napustio arenu. Bez osvrtanja, ukrcao se u 3.15 č u prvi voz za Srbiju i time stavio tačku na 17-godišnju boksersku karijeru.

U klinču sa cugom

Po povratku u rodni grad, Džigi Bau je bio postojan u nameri da živi u skladu sa svojim uverenjima, te je trampio bokserske rukavice za čašicu. Odavši se u potpunosti kapljici, bistvovao je po beogradskim kafanama. Glavno stečište bila mu je kafana Tašmajdan iliti Kod Toze Grka, ispod Tašmajdana i Aberdareve ulice, a preko puta Paliluske pijace i Pete beogradske gimnazije. U popodnevnim časovima, na putu do tamo, obavezno bi prošpartao kroz gotovo pustu gorepomenutu tržnicu, usput degustirajući sir i kajmak od preostalih seljaka, grleno dajući svoj konačni sud o kvalitetu mlečnih proizvoda.

U mračnom i memljivom Tozinom lokalu, gde je umesto karanfila sledovao čokančić, stekao je druga do groba. Bio je to naš proslavljeni roker i tekstopisac, legendarni Bora Đorđević. U njegovom društvu dalo se zaboraviti na svakodnevne nevolje, od neplaćenih računa do neiskorišćenih prilika. Sa nadmoćnom žestinom niz grlo, sve je to bilo privremeno istisnuto iz misli.

Proboj na političku scenu

Davne 1990. godine, poslednje dve republike tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Srbija i Crna Gora, ponudile su svojim građanima više od jednog izbora na glasačkom listiću. Nakon decenija dominantne vladavine SKJ, prvi put posle Drugog svetskog rata uveden je višepartijski sistem, pa su nikle nove stranke.

Stoga, u retkom treptaju trezvenosti, Džigiju Bau, Bori Čorbi i ostatku društvanceta svenula razuzdana pomisao - konačno je došao trenutak da njihova fela zablista na političkoj sceni naše drage zemlje. To su kanili ostvariti osnivanjem sopstvene stranke. Naum je bio da budu savest novoosnovanog partijskog pluralizma, klackajući se između ozbiljnog i neozbiljnog.

Čim pre zakazali su sednicu u svom najdražem bircuzu i budućem sedištu stranke, kafani Tašmajdan, a jedina tačka dnevnog reda za umrljanim kariranim stolnjacima bilo je “krštenje” njihove političke grupacije. Bora, kao osoba najvičnija sa rečima, prosuo je na sto nekolicinu predloga.

Jedan od njih je glasio Belosvetsko Udruženje Ljubitelja Alkohola. Nekadašnji bokser nije hteo ni da čuje. Jednostavno, nije imalo taj milozvučan naziv koji sa ponosom može da se prozbori. Usledila je nova zamisao, isto iz rokerovog pera - Partija Iskrenih Časnih Korisnika Alkohola. E, to je bilo već nešto iza čega su svi svojski mogli da stanu.

Pri registraciji, u skupštini su se oglušili na takav naziv, pa je moralo ponovo da se zasedne i veća. Na kraju slovo je palo na POP - Partija Običnih Pijanaca. Za predsednika je imenovan Bora Čorba, a njegova desna ruka bio je Džigi Bau. Ostatak benda se, takođe, brže-bolje latio članske karte, a za tili čas prišljamčilo im se preko 2.000 registrovanih članova usled intenzivnog rada na omasovljavanju. 

“Pod gasom” - Bog i batina

No, bokseru krivog nosa nije nimalo lepo selo da bude druga violina. Kada bi se nacvrcao, letelo bi perje na sve strane. U tim trenucima, naglavačke bi izbacio celokupno rukovodstvo, pa bi on bio i predsednik, i potpredsednik, i sekretar, i blagajnik. Kako bi ga oraspoložio, dragi prijatelj mu je posvetio pesmu sa ni izbliza laskavim stihovima. Džigi Bau story iliti Priča o Džigiju Bauu je uvrštena na 13. studijskom albumu Riblje čorbe pod imenom Ostalo je ćutanje. 

Na to mu Džigi nije odužan, kecajući ga svakom prilikom. Kad god bi imali pridošlicu u birtiji, on bi se predstavljao: Ja sam Džigi Bau, bre, legenda Beograda. Ja nisam Bora Čorba koji je iz Čačka. Ja sam legenda Beograda.

Džigi za predsednika

Kad se frontmen Čorbe zavetovao na apstinenciju od pića, kormilo je preuzeo niko drugi do Bau. Otada, pa nadalje pri svakom ulasku u svoje utočište, kafanu Tašmajdan, prisutni bi mu salutirali i pozdravljali ga sa Gde si, predsedniče?! Poluteškaš bi uzvratio rukovanjem i sočnim trostrukim ljubljenjem u obraz sa svima odreda, dok bi šankerice uvek nastojao da cmokne posred punih usana.

Priliku da prigrabi vlast POP je imao na predsedničkim izborima 2003. godine, koji su ispostaviće se bili neuspešni. Da su dobili zeleno svetlo za učestvovanje, predstavnik bio bi Džigi. Apsolutni konsenzus je bio da mu ostali kandidati nisu ni do kolena u bilo kojem smislu.

Poslednje decenije života, Dušan Ivković - Džigi Bau je proveo živeći siromašno kao crkveni miš. Zahvaljujući darežljivosti mokre braće, imao je za koru hleba i još ponešto. Dugo vremena ophrvan bolešću, izvukao je deblji kraj u borbi sa nevidljivim protivnikom. 

Preminuo je 2009. godine u 71. godini. Sa njim se ugasila i stranka. Dugogodišnji kompanjon, Bora Đorđević oprostio se od njega izvinjenjem zbog refrena Lep je Džigi, k‘o u knjigi, večito u drugoj ligi, rečima: Izvini, Džigi, bio si uvek prvoligaš od čoveka.