Bokser i cuger, amaterski i profesionalni, gospodar ringa i kafana, to su titule koje su krasile beogradsku legendu, koju je čak Riblja čorba opevala. Ime koje se orilo borilištima, a kasnije vedrilo gostionicama glasilo je Dušan Ivković - Džigi Bau.

Napomena: Mimo imena, prezimena i mesta rođenja, nije delio ništa više sa nedavno preminulim košarkaškim magom, Dušan Dudom Ivkovićem, o čemu će najbolje posvedočiti naredni redovi.

Od sutra sam ja bokser

Malo toga se sa sigurnošću može reći o detinjstvu Dušana Ivkovića - Džigija Baua, sem da je rođen u prestonici tik pred Drugi svetski rat, 1938. godine. No, zato njegova rana mladost i te kako obiluje krajnje zanimljivim pojedinostima.

Jednog vedrog dana 1953. godine, po povratku iz bioskopa Avala, Dušan je prošao pored najstarijeg bokserskog kluba u Srbiji, Radničkog, i kradomice spazio meč Luke Popovića. Popevši se na ogradu, netremice je odgledao svih deset rundi. Naposletku, sebi u bradu je promrmljao: Od sutra sam ja bokser.

Tako i bejaše. Sa nepunih 15 godina prvi put je zakoračio u dotični klub i naprečac zavoleo taj sport. Za goluždravog dečaka u bodrom i žilavom telu, ali sa nemirnim i nezasitim duhom, boks je bio idealna disciplina. 

Bauk za protivnike

Prekonoć bio je promovisan u prvi tim. Kao 16-godišnjak u polusrednjoj kategoriji susreo sa teškim udaračima, pravim aždajama u vidu: Marića, Tomića, Baušića, Novakovića i braće Keler. Međutim, nakon par sparinga bilo je očito da ne može da parira odraslim muškarcima. Stoga, kako ne bi pretrpeo nepotrebnu štetu, trener Toma Hladni ga je slao da odmerava snagu sa svojim vršnjacima. Svakog juniora je ponaosob nokautirao klasičnim nokautom. Toliko su strepeli od njega da nisu smeli da mu izađu na crtu. Tako je rođen Džigi Bau(k).

Nesalomiva volja

Iako je bio neporažen, ne može se reći da ga tehnika naročito krasila. Vođen isključivo sirovom snagom, stremio je da svakom rivalu doslovno skine glavu sa ramena.

Hladan tuš je došao koju godinu kasnije, kada je dobio najveće batine u životu. Kao predstavnik Crvene zvezde, delija je izašao na megdan Lukovskom, evropskom prvaku iz Legije iz Varšave. Publika ga je ispratila u četvorougaono borilište žarkim aplauzom i prvi put u karijeri usklicima Dude. 

Borbu za titulu je načeo izvrsno. Prvu rundu je u celosti izdominirao, bacivši jedanput braonica pojasa na patos. Pri povratku u svoj kut torpedovao je štitnik za zube i gromoglasno upitao svoje trenere da li je ovo šampion Evrope. U predahu između rundi nabijali su mu na nos što nije dokrajčio svog protivnika kada je već mogao.

Pokazaće se da su bili sasvim u pravu. Srce šampiona je isplivalo na površinu i zalupalo još jače. Prvi udarac iščašio je Džigijevo levo rame i tu je krenuo njegov sunovrat. Sabijen uz konopce, bez ikakve odbrane, iskusio je kanonadu direkata, krošea i aperkata sevajućeg bola. 

Kako je bio najobičniji fajter, te je manjkao na polju osnova boksa, nije imao odgovora na baražnu paljbu suparnika. Iako su u njegovom uglu vapili da bace peškir, on nije hteo ni da čuje za to. Ostatak meča je proveo izigravajući vreću za udaranje. Uprkos silnoj fizičkoj kazni, akter ove priče niti u jednom momentu nije pao. Ta nesalomiva volja je izluđivala do krajnjih granica suprotni ugao.

U konačnici, aktuelni šampion je odneo pobedu nazad u Poljsku jednoglasnom odlukom sudija. U svlačionici, otečen i obliven krvlju, Dušan je kukao na sav glas što mu skidaju rukavice, jer je bio spreman da se još bori.

Pod reflektorima velike pozornice

Sa 35 maraka u džepu, 1962. godine otisnuo se u beli svet, put Beča u potrazi za profesionalnim angažmanom. Na stanici su ga sa sačekala dva omalena i ješna menadžera, Valter i Filip, koji su držali Mec Ring. Kada su u sali videli njegovo umeće na delu, smesta su mu ponudili mogućnost da se okuša kao profesionalac. Potpisavši ugovor na četiri godine pod blicevima fotografa, postao je, po njegovim rečima, posle Ivana Prebega tek drugi jugoslovenski profesionalni bokser.

Kad je kucnuo čas za prvi meč, nije znao šta ga je snašlo. Suočen sa pratećim programom profesionalnog boksa, počev od masaže, preko rukavica i patika, do svilenog penjoara i šorca sa natpisom Dusan, Džigi je zatekao sebe na sedmom nebu. Pogledavši se u ogledalo, osećao se kao Muhamed Ali.  

Dok je nogu pred nogu izlazio iz tunela, njegove mrežnjače su plamtele crvenim sjajem na zaslepljivoj svetlosti reflektora. U dupke punoj areni, našao se oči u oči sa izvesnim italijanskim borcem, koga je režeći psovao, verujući da ovaj isto to čini. Čim se oglasio gong, momentalno je zadobio udarac u čelo i poklekao. Sledeli su neodbraljivi rafali sa svih strana. U prve tri runde pao je šest puta, po dvaput u svakoj. Iznenada majka svih glavobolja je dobila sestru bliznakinju.

U kutu su mu bili treneri Marić i Novaković, koji su mu pored prevođenja, jer, kako je sam jednom prilikom rekao, austrijski nije znao ni da bekne, bili zaduženi i za držanje bukvice. Pred početak četvrte, ugao mu je ukazao da rival stoji u kontra gardu.

To je odmah dalo rezultata. Prvo prilikom zveknuo ga je desnim krošeom, pokosivši ga. Iz istih stopa se povukao u neutralni ćošak i počeo da deklamuje molitvu: Daj Bože da ne ustane! U pokušaju da se pridigne, noge su odbile poslušnost i Italijan se i definitivno jednom za svagda stropoštao.

Tako je Dušan Ivković zabeležio prvu profesionalnu pobedu i zaradio licencu.

Nastavak:

Dušan Ivković - Džigi Bau: Suvereni vladar ringa i beogradskih kafana (2)