Nastanku ženske, a kasnije i mešovite škole koja će prerasti u čuvenu Petu beogradsku gimnaziju, prethodila je velika borba. Više puta zatvarana zbog ratova, menjala je svoja boravišta dok konačno nije našla mir pokraj Tašmajdanskog parka i postala utočište obrazovanja, kulture, sporta kao i centar amaterske glume.

Borba za nastanak prvih ženskih škola          

Sve je počelo predlogom Popečiteljstva prosveštenija (tadašnjeg ministarstva), a potom i ukazom kneza Mihaila od 11. juna 1842. kada je data dozvola da se osnuje prva osnovna šestogodišnja škola za devojčice. U ovoj školi, devojčice su pohađale  nastavu opšteg obrazovanja kao i veštine koje su se tradicionalno vezivale za ženski pol, poput lepog ponašanja i ručnog rada. Nešto kasnije bilo je predloga da se osnuje i Viša ženska škola kako bi devojčice mogle da nastave školovanje. To je naišlo na brojna protivljenja, te je ideja neko vreme morala da sačeka.

Međutim, u septembru 1863. godine, zahvaljujući nekolicini hrabrih žena i tadašnjem ministru kulture Kosti Cukiću, a prvenstveno svestranošću i upornošću kneza Mihaila Obrenovića, ukazom je donet "Zakon o osnivanju Više ženske škole". Mesto upravnice i predavača pripalo je obrazovanoj i mladoj devetnaestogodišnjoj Katarini Đorđević Milovuk, humanitarnom radniku i borcu za ženska prava.

Viša ženska škola imala je niži status od gimnazije, i trajala je tri godine. Imala je 11 predmeta, a cilj ove škole je bio da se devojke spreme i školuju za učiteljice u ženskim osnovnim školama. Njen nastanak bio je priprema i plodno tle za sledeći stepen - Prvu žensku realnu gimnaziju.

Foto: "Pedesetogodišnjica Više ženske škole: 1863-1913" - Prva klasa svršenih učenica Više ženske skole 1865/66. (Katarina Milovuk u sredini za stolom) 

Prva ženska gimnazija u našem obrazovnom sistemu

Kritike društva povodom ideje za osnivanje Prve ženske gimnazije nisu manjkale. Državni savet, kao i većina tadašnjeg društva, smatrao je da je ženama mesto u kući i da bi se time narušio koncept porodice. Kao prilog tom stavu bilo je to što su neke devojke mogle u izuzetnim slučajevima, uz dozvolu nadležnih vlasti da se školuju u muškoj gimnaziji. Smatrano je da nema potrebe da imaju svoju zasebnu školu.

Novinar Politike koji je stajao iza pseudonima ’L’,  septembra 1905. godine napisao je članak u kojem je između ostalog stajalo: "Ko zna šta je gimnazija i sa kakvim užasnim teškoćama savlađuju terete muška deca i to uz pripomoć roditelja i domaćih učitelja, taj će tek moći da ceni kakav će to grozan teret biti za žensku decu. Dakle, ženska gimnazija je potpuno nepotrebna. Javi li se, pak, kakav fenomen u pogledu talenta, stvar je vrlo prosta - treba doneti rešenje: učenice sa odličnim uspehom mogu produžiti učenje u muškim gimnazijama. Mada, od celokupnog ženskinja našeg što je prošlo kroz gimnaziju i Veliku školu nismo videli još ništa fenomenalno."

Kralj Petar I je očigledno imao suprotan stav, može se reći, većini tog doba. Njegovim ukazom 25. juna 1905. godine, škola se odvaja od Više ženske i prerasta u samostalnu Prvu žensku realnu gimnaziju.

Reč realna u samom nazivu označavala je tip škole u kojoj postoje dva smera: društveni i prirodno-matematički smer, pa otud je škola nosila popularni naziv "realka". U ulozi profesora našli su se velikani poput Desanke Maksimović, Nadežde Petrović, Marije Mage Magazinović, Vene Bogosavova, Mirjane Maskareli i mnogih drugih.

Nastanak škole imao je veliki značaj u inkorporiranju žena u društvo i važnu ulogu u emancipaciji i borbi za ravnopravnost sa muškarcima, makar u obrazovnom segmentu.

Foto: Wikipedia - Prva ženska realna gimnazija, danas Peta beogradska gimnazija, pre Drugog svetskog rata

Ratovi, selidbe i prekidi u radu

Zbog različitih, prvenstveno ratnih stanja u državi i brojnih promena koje su nastale u godinama koje slede, gimnazija je bila primorana da menja lokacije.

Adresa od koje je počelo njeno putovanje po Beogradu bila je ulica Kraljice Natalije. Kasnije, po početku Prvog svetskog rata, škola je bila primorana da zaključa svoja vrata. Učenice koje su tada pohađale gimnaziju ostale su čak bez diplome. Neke su se dobrovoljno prijavile u Crveni krst i ratni sanitet.

Posle Prvog svetskog rata je "spakovala svoje stvari" i preselila se na opštinu Vračar, na uglu Njegoševe i tadašnje ulice Knjeginje Zorke. Tu je bila sve do 1938. godine kada je svoj dom našla u zelenoj oazi grada, pored Tašmajdanskog parka u ulici Ilije Garašanina (tadašnjoj Bitoljskoj ulici).

Tokom Drugog svetskog rata, u proleće 1941. godine, škola je opet raspuštena. Učionice su postale sedište nemačkog Generalštaba, a umesto đaka u klupe su seli komandanti Vermahta za grad Beograd. To je trajalo sve do kraja okupacije, nakon čega je ponovo uspostavljen normalni rad.

U statusu isključivo ženske gimnazije radila je sve do 1953/1954. godine, kada je preuzela i "mušku čeljad", odnosno učenike II muške gimnazije i postala zvanično mešovita gimnazija. Te iste godine škola dobija današnji naziv Peta beogradska gimnazija.

Treći prekid trajao je dugih 14 godina. Do njega je došlo 1977. zbog reforme školstva u tadašnjoj Jugoslaviji i perioda usmerenog obrazovanja koje se neće pokazati dobrim. Tada škola gubi ime i status gimnazije. Novi naziv Obrazovno-vaspitna organizacija "Dr Dušica Stefanović" nosiće sve do 1991. godine, kada će povratiti i status i ime koje je ostalo do danas - Peta beogradska gimnazija.

"Teatar 5" – ušuškani kutak kulture

Škola je poznata po čuvenom malom bordo amfiteatru pod nazivom "Teatar 5" u kojem se održavaju mnogobrojne predstave, kao i dramske sekcije i svečanosti. Teatar je nastao 2002. godine, a samo godinu dana kasnije registrovan je kao amatersko pozorište. Najpoznatije predstave, koje se i danas igraju su: "Buba u uhu", "Paklena pomorandža", "Jazavac pred sudom" i "Gospođa ministarka". Naš čuveni glumac i đak ove škole, Nikola Simić učestvovao je u njegovom osnivanju. Takođe, škola je bila domaćin snimanju naše čuvane serije "Grlom u jagode" .

Peta beogradska gimnazija danas

Gimnazija se i dalje nalazi u ulici Ilije Garašanina broj 24. Dugo godina je krasi epitet elitna kako zbog lokacije, visokog kriterijuma za upis tako i zbog mnogih poznatih ličnosti u raznim sferama života, koje su bili đaci ove škole. Među najpoznatijima su: Olivera Katarina, Mira Alečković, Branko Cvejić, Bora Đorđević, i mnogi drugi.

Peta beogradska gimnazija postoji već 112 godina. Svake školske godine upisuje 270 učenika raspoređenih uglavnom u devet odeljenja. Postoje dva smera: prirodno-matematički i društveno-jezički smer.

Poseduje dve sale za fizičko od kojih je jedna opremljena spravama za gimnastiku, dok je druga namenjena za sportove poput košarke i odbojke. Za pohađanje časova fizičke kulture oduvek je važilo strogo pravilo oblačenja - bele majice, crni šorc i crne baletanke, kako za ženske tako i za muške učenike, kojima se čas drži odvojeno. Uz entuzijastične profesore, mnogi današnji sportisti i bivši učenici ove škole su svoje talente prepoznali i razvijali baš na ovim časovima.

Pre par meseci gimnazija je dobila novu, svežu fasadu i spremno čeka septembar, kada će primiti novu generaciju željnu znanja.