Jovan Ilić beše obrazovan čovek, nacionalista, liberal i političar, ipak iznad svega pesnik koji je želeo najbolje za svoj narod. U sebi je objedinio sve ono najbolje iz svih krajeva Srbije i svojim životom i radom, kako političkim, tako i poetskim, branio je i veličao sve što je bilo slovensko i srpsko.

Njegov život obeležila je ljubav prema druženju i pesništvu koje je sjedinio osnivanjem "Društva za umetnost" u svojoj kući, gde je, uz svesrdnu pomoć sinova Milutina, Dragutina, Vojislava i Žarka, koji će i sami postati čuvena imena, okupljao najumnije ljude svog vremena. Iako je imao dobru platu, živeo je skromno jer je novac trošio na prijatelje i članove "Društva" za koje su vrata njegovog doma uvek bila otvorena.

Dobro obrazovanje 

Jova Ilić rodio se u beogradskom Resniku 1824. godine kao Jovan Nikolić, kako je bilo prezime njegovog oca, inače Nišlije, bez koga je ostao kada je imao samo četiri godine. Majka mu se kasnije preudala za Iliju Ilića, čoveka koji je Jovu istinski prihvatio kao svog sina i nije žalio novca na njegovo obrazovanje. U znak zahvalnosti prema svom očuhu Jova je promenio prezime i kao Ilić se sa svojom decom upisao na stranice istorije.

Tako je Jova prvo završio gimnaziju u Kragujevcu, a potom Licej u Beogradu, da bi se naposletku posvetio studijama filozofije u Eperješi i Beču. Već u to vreme pokazivao je slovenofilske ideje i svojim slobodarskim našinom razmišljanja isticao se u omladinskim krugovima.

Ilićev sin Dragutin ovako je govorio o svom ocu iz tog vremena:

"Negov pesnički duh već se do toga vremena pokazao u beogradskom Liceju s nekoliko pesmica među kojima je onda najveću pažnju obratila njegova pesma 'Slava'"

Tako se za Jovu ubrzo čulo i u Novom Sadu, Pešti, Pozunu i čak u Beču gde će otići na studije. U austrijskoj prestonici Ilić se našao pod velikim uticajem Vuka Stefanovića Karadžića, pa će u svojim opredeljenjima postati još snažniji i razviti veze sa revolucionarnim nacionalističkim omladinama u Češkoj, Slovačkoj i Rusiji.

Povratak u Srbiju 

Ilićev povratak u Beograd poklopio se sa početkom sukoba između Austrije i Ugarske. Srbija je tada u pomoć Austriji poslala dobrovoljce koje je predvodio vojvoda Stevan Knićanin, a uz njega je stao i sam Ilić. Nakon bitaka na Tomaševcu, u Pančevu, Alibunaru i Vršcu, i završetka rata, Jova se vraća u domovinu, ženi i počinje da radi kao profesor u Negotinu, a zatim u Šapcu. Na kraju ponovo se našao u Beogradu kada počinje sa značajnijim političkim angažovanjem koje se posebno osetilo na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine.

Naime, iako nije bio poslanik ne skupštine, kao beogradski profesor bio je izabran za njenog sekretara.

Na ovoj skupštini Toma Vučić Perišić, predsednik Državnog sovjeta, Ilija Garašanin, ministar unutrašnjih poslova i Miša Anastasijevićem predsednik Svetoandrejske skupštine spremali su svrgnuće Obrenovića. Kad je došlo do sukoba između predsednika i sekretara Jevrema Grujića, Jovan Ilić je osetio da će pasti u vodu sve što je spremila liberalno-obrenovićevska grupa i znao je da mora delovati.

Stao je pred skupštinskog predsednika, mašio se rukom za pištolje koji su mu bili za pojasom i podvikao: "Ti, Mišo, ti si danas krvav nož u ovu skupštinu bacio, ali nemoj misliti da ćeš živ odavde izaći. Tvoja će glava prva pasti".

Anastasijević je bio zatečen i bio primoran da "okrene ćurak". Dinastija je promenjena, ali je izglasan liberalski Zakon o Narodnoj skupštini, a Ilić dobi zvanje člana u Velikom Sudu.

Inače, Jova Ilić će kasnije za vreme Namesništva, postati ministar pravde. Poslednji put se javio za reč u Narodnoj skupštini 1874. godine, nakon čega se, razočaran, povukao. Nije želeo da ide protiv svojih uverenja i pravi kompromise.

Zato je prešao u Državni Sovjet čiji je član bio sve do 1882. godine kada je penzionisan.

Narodski čovek

Izvanredno obrazovanje osiguralo je da Jovan Ilić, po povratku u Beograd, odmah postane činovnik i deo privilegovanog gradskog sloja koji je lagodno živeo. Ali, to nije bilo ono čemu je Jova stremio i sa čime se poistovećivao.

Sebe nije mogao ni da zamisli kao čoveka koji živi na Terazijama koje su domom zvala sva uglednija imena tadašnjeg Beograda. Sasvim suprotno. Njegova umetnička duša je vapila za drugim vrednostima, pa je kupio kuću na Paliluli, tada predgrađu koje nije baš bilo na ceni. Odela po "evropskoj modi" nikada nije imao već se držao tradicije i do kraja svog života nosio samo srpsku narodnu nošnju i, umesto šeširom, glavu pokrivao fesom. Tako je Jova Ilić i kao ministar pravde i kao član Velikog suda i državni savetnik veoma odudarao od svojih kolega pokazujući da je čovek iz naroda, a ne činovnik iz centra grada.

Jova Ilić kao pisac

Kao pisac Jova Ilić za sobom je ostavio brojne pesame, satirično-novelističke skice pod imenom "Beogradsko Ogledalo", a kao profesor napisao je, za učenike "Kratku istoriju Grka i Turaka" i "Pismenicu", gramatički ogled.

Narod je bio oduševljen Ilićevim nacionalnim pesmama i često ih, odmah po objavljivanju, učio napamet.

Njegova najpoznatija pesma je "Pastiri" koja govori o dva momka koji vole istu devojku, a ona odlučuje da njen izabranik bude onaj ko pobedi u penjanju na Kosmaj. Oba udvarača umiru u nadmetanju, a devojka se od tuge ubija.

Svoju inspiraciju Ilić je nalazio u narodu i tradiciji, pa se često neka njegova pesma može zameniti za narodnu.

Ilić je pisao i ljubavne pesme koje su oličenje bosanskih sevdalinki, ispunjene osećanjima i istinskim zanosom.

"Ilić je srpski pesnik; srpski po osecanju i srpski po duhu svojega pevanja. U ovome nacionalnome karakteru njegove poezije, koja je obuhvatila sve delove naseg jos neujedinjenog plemena, i snaga je i slava njegova", navodi Lj. Nedić u knjizi "Iz novije lirike srpske".

Na njegove stihove komponovali su Stevan Mokranjac (Pembe Ajša, Prva Rukovet), Stanisalav Binički (Ka ja videh oči tvoje), Davorin Jenko (Dvori Davorovi), Vladimir Đorđević (Dilber-Ana).

Foto: Politikin zabavnik - Vojislav Ilić sa majkom i bratom

Ilićevi uveoci 

Kuća Jove Ilića i literalni salon koji je u njoj osnovan, bili su najveća radost ovog pesnika i nešto u čemu je uživao sa svojom porodicom. Decu nije primoravao da se školuju. Za to se sam postarao u literalnom salonu.

"Od moje gimnazije pa kroz ceo fakultet i sve do 28. godine mogu reći da mi je on (otac) bio stalni učitelj. Vredim li sada što i nalazi li se u mojim književnim i drugim poslovima kao i u karakteru ičega, našto bi se mogla ozbiljna pažnja obratiti, to je isključivo njegova zasluga", piše Dragutin Ilić.

Avaj, sudbina nije bila naklonjena Ilićima. S jedne stane bili su blagosloveni umetničkim talentima, valjani ljudi koji su živeli i radili za svoje ideale i posmatrali sve ljude kao svoju braću. S druge, Ilićeva deca nisu bila ni dugovečna, niti su ostavili potomstvo za sobom, sa izuzetkom sina Vojislava koji je imao kćerku.

Izuzev sina Dragutina, gazda Jova Ilić je nadživeo svu svoju decu. Ostalo je zabeleženo da mu je jedina radost pred kraj života bila vožnja tramvajem sa konjskom vučom na relaciji Kalemegdan-Slavija. Platio bi Jova kondukteru pola dinara, seo i vozio se zamišljeno gledajući Beograd i ljude. Kada potroši plaćeno, kondukter bi ga opomenuo, a on bi sišao i zaputio se svojoj kući.

Oči je sklopio 12. marta 1901. u svojoj 78. godini života. Pre toga je naredio da se za njegovu sahranu ne prima nikakva pomoć države i da pogreb bude sasvim skroman. Tako je i bilo, a Ilića su na večni počinak ispratili svi umni ljudi ondašnjeg Beograda.