U prvom delu bavili smo se počecima umetničhih radova Marine Abramović, a u drugom njenim sve slobodnijim i zanimljivijim performansima. U ovom delu, ispričaćemo jednu od najtužnijih ljubavnih priča – o ljubavi Marine Abramović i njenog partnera u performansu, u srcu u i strasti – Ulaju.

Ulaj – najtužnija ljubavna priča

Nakon Marininog performansa Thomas Lips (prema analogiji sa pričom o nevernom Tomi kojem je Isus dozvolio da dodirne i tako posvedoči njegove rane, tako će i gledaoci svedočiti Marininim ranama) u galeriji u Amsterdamu, a koji se završio njenim brojnim povredama, Ulaj, mladi umetnik kojeg je upoznala u ovom gradu ju je negovao. Otkrili su da su rođeni istog datuma i da su mrzeli svoj rođendan. Imali su mnogo sličnosti. Završavali su jedno drugome rečenice i imali su utisak da su jedna duša, a dva tela. Privlačnost među njima bila je velika, strasna, eksplozivna. Kreveti su pucali...

Međutim, Marina je još bila u braku sa Nešom.

Po povratku u Beograd, Marina Abramović bila je na sedmom nebu. Satima bi pričala telefonom sa Ulajem. Kada je stigao račun, njena kontrolom opsednuta majka toliko se naljutila da je zaključala brojčanik. Zaljubljeni par morao je da piše pisma. Nešu je izbegavala. Kad bi je pozvao, uvek bi bila zauzeta i negde žurila. Želela je Ulaja i on nju. Odlučila je da zauvek napusti Beograd. Njeno bekstvo moralo je biti obavijeno velom tajni. Neši nije mogla da kaže, a majci nije smela. Plašila se da bi dominantna i manipulativna mama već našla neki način da je zadrži. Kupila je voznu kartu za Amsterdam, u jednom smeru. Torbu je napunila fotografijama svojih nastupa. Nije smela da ponese presvlaku, kako majka ne bi otkrila šta Marina smera. Brat i njihov prijatelj odveli su je na železničku stanicu. Marina Abramović sela je na voz i više se nikada nije osvrnula.

Marina i Ulaj počeli su zajedno da nastupaju i izvode performanse. Prvi je bio vrlo jednostavan i minimalistički. Dva naga tela koja se zaleću i sudaraju.

Ulaj je voleo opušten život u Amsterdamu. Voleo je poroke. Marinu ništa od toga nije privlačilo. Njegovo odsustvovanje i celodnevna opijanja počela su da je opterećuju. Mislila je da zajedno mogu mnogo više od toga. Srećom, u jednom trenutku i Ulaj se složio sa njom. Kupili su jeftini penzionisani policijski miniven i krenuli na put. Naredne tri godine krstarili su više i manje poznatim putevima. Imali su utisak da su najsrećniji ljudi na svetu. Nisu imali gotovo ništa, tek par dinara u džepu i išli su kuda bi ih vetar naneo. Odgovarali bi na pozive galeriija i postavljali u njima performanse.

Kontekst rađa razumevanje

Da bi se razumeli radovi Marine Abramović i Ulaja mora se obratiti pažnja i na kontekst samog performansa. Iako, na prvi izgled, mogu delovati besmisleno, pa i nasilno, u njima se krije duboko značenje i ispitivanje odnosa između polova, granice poverenja, psihička i fizička izdržljivost, odnos prema telu i tela prema drugima.

Kao primer za kontekstualizaciju njihovih performansa, može se uzeti rad Svetlo/tama. U njemu njih dvoje klečali su jedno naspram drugoga, obučeni identično, istih frizura. A onda su počeli jedno drugome da lupaju šamare. Kad bi jedan performer udario drugoga, taj akter bi, potom, lupio rukom o nogu. Ovaj performans nije imao za cilj da prikaže njihov odnos niti nasilje. Iako je delovao vrlo lično, Marina i Ulaj želeli su da prikažu i da iskoriste telo kao muzički instrument.

Preko kineskog zida – pravo u pakao

Posle više od deset godina zajedničkog rada i života Marina i Ulaj krenuli su na svoj najveći, i ispostaviće se poslednji, performans – Ljubavnici: šetnja po kineskom zidu (1989. godine). Svoje putovanje započeli su sa suprotnih krajeva kineskog zida. Plan je bio da se sretnu posle tri meseca hoda i odmah, tu, venčaju. Gotovo epska priča o ljubavnicima koji se ponovo sreću nakon velike patnje i nebrojenih teških prepreka koje su prebrodili kako bi, konačno, bili zajedno. Nisu obraćali pažnju na to da je njihova ljubav već odavno počela da se kruni i raspada. Ulaj je Marini nakon smrti svoje majke izrazio želju da mu rodi dete. Ona je to odbila. Nije želela da ima decu, želela je da bude slobodna i da se posveti umetničkom radu. Posle njenog odbijanja, njihov odnos počeo je da se kruni. S obzirom na to da je u ovaj performans uloženo mnogo novca, živaca i pregovora sa, tada potpuno zatvorenom, Kinom, morali su da ga izvedu. Marina se suočila sa golim zidovima koji su, na velikom broju mesta, gotovo nestajali, da bi se, onda, ponovo rađali. Cigle bi se krunile pod Marininim i pod stopalima njenih „pratilaca“ koji su imali zadataj da kontrolišu njeno kretanje kako ne bi „skrenula sa puta“. Put je bio težak, trnovit, neuslovan, Spavala je na kamenu, po nekoliko sati. Higijena je bila naročiti problem. Međutim, sve je to Marina izdržala, što zbog toga jer je smatrala da je performans iznad svega i da svoje bolove i patnje, jednostavno, mora da prevaziđe. A delom i jer je želela da se spoji sa svojom dušom koja se nalazila u drugom telu.

Kada su se konačno sreli, 27. juna 1988. godine, tri meseca nakon što su započeli svoj hod po zidu, sastanak nije bio nimalo onakav kakav su planirali. Umesto da se spontano sretnu tokom putovanja, Ulaj je stao i tri dana čekao Marinu da stigne.

Grupica ljudi bila je tu da posmatra njihov susret. Marina je plakala kada ju je zagrlio. Bio je to dodir druga, a ne ljubavnika. Sva toplina nestala je iz njega. Uskoro je saznala da je napravio dete ženi koja mu je bila prevodilac i da će se venčati u Pekingu.

Marina se mometnalno vratila u Amsterdam. Sama.

 Ulaj joj je priznao da je zavoleo drugu ženu. Velika ljubav tu se završila. Zagrlili su se i razišli.

„Veoma mi je drago da nismo otkazali ovaj projekat jer nam je trebao neki završetak. I, zaista, ova ogromna udaljenost koju smo prevalili hodajući jedno prema drugome, do mesta gde se ne srećemo u sreći, već sve završavamo na vrlo human način. Zapravo, mnogo je dramatičnije nego da je bila srećna romantična priča o ljubavnicima. Na kraju krajeva, ma šra god da radi, čovek za zapravo sam.“