Iako ga život nije milovao Gojko Stojčević se, trudom, radom, skromnošću i dobrotom, od bolešljivog dečaka sa sela uzdigao do doktora teoloških nauka i srpskog patrijarha. Sam Bog učestvovao je u njegovom nameštenju i darovao nam ga kao duhovnog vođu. 

Patrijarh Pavle

Kako je u tom periodu aktivni patrijarh German bio u teškom zdravstvenom stanju i nije mogao da obavlja svoju funkciju, predložio je da se novi imenuje za njegovog života. Tek u devetom krugu glasanja Pavle se našao na listi kandidata. Kada su koverte sa imenima trojice finalnih kandidata (episkop šumadijski Sava, episkop žički Stefan i episkop raško-prizrenski Pavle), prema tradiciji i pravilima biranja srpskog patrijarha, stavljene na Jevanđelje, arhimandrit Antonije Đurđević ih je promešao i izvukao jednu kovertu. Svevišnji je želeo da u njoj stoji ime najvoljenijeg srpskog patrijarha – Pavle.

Moje su snage slabe, to svi znate, ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božiju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo.  

Četrdeset četvrti vođa Srpske pravoslavne crkve izabran je 1. decembra 1990. godine, a ustoličen je 22. maja 1994. godine u manastiru Pećka patrijaršija.

Budimo ljudi iako smo Srbi

Različite struje u okviru SPC-a mnogo su brinule novog patrijarha. Pokušavao je da ih pomiri, da ih objedini pod svojim krilom. Molio je najjače što je mogao. Tako je i nastao njegov čuveni apel „Budimo ljudi iako smo Srbi“.

Patrijarh Pavle mnogo se trudio da svima da primer i da se na svom položaju izbori za što više. Tako je 1993. godine osnovao Akademiju za umetnost i konzervaciju i u njoj nekoliko odseka (za freskopis, ikonopis, konzervaciju). Svako jutro služio je liturgiju uglavnom u Patrijaršiji, a svako veče bio je za pevnicom Saborne crkve. Živeo je skromno i asketski, kretao se peške ili autobusom ukoliko je razdaljina bila prevelika, sam je krpio svoju garderobu, ali i obuću. Čuvena je anegdota kako je izlizane đonove cipela popravljao starom automobilskom gumom. Novac nije želeo da uzima, platu kao patrijarh je odbio. Od prihoda jedino je imao skromnu penziju koju je ostvario kao episkop. 

Pavle protiv kordona

O poštovanju ovog čoveka govori i činjenica da je pred njegovim tananim telom kordon policije popustio čim im se približio.

Za vreme demonstracija u Beogradu 1996. godine je, kao odgovor na nemire koji su nastali usled pobune Beograđana posle lokalnih izbora, Kolarčeva ulica više od nedelju dana bila blokirana. Sa jedne strane stajala je policija pod punom opremom, a sa druge studenti i nezadovoljni građani. Kada je Patrijarh Pavle, tog poslednjeg dana, negde pred zoru 27. januara, stigao do policijskog kordona predvodeći litiju, policajci su ostali u čudu. Iz neizmernog poštovanja deo policajaca se sklonio, a deo je zbunjeno stajao ne znajući šta da radi. Patrijarh je mirno i dostojanstveno prošao, a za njime i narod koji ga je pratio.

Preseljenje u carstvo nebesko

Sa jakom upalom pluća, iscrpljen i izmoren, patrijarh Pavle primljen je na VMA 13. novembra 2007. godine. Nažalost, ovaj veliki čovek nikada nije uspeo da se oporavi te je bio na bolničkoj nezi sve do svog preseljenja u carstvo nebesko. Zamolio je Sinod da se povuče iz aktivne službe, ali je Sveti arhijerejski sabor SPC, koji je zasedao 12. novembra 2008. godine, doneo zvaničnu odluku i javno izdao saopštenje u kojem se patrijarh Pavle moli da ostane na čelu Srpske pravoslavne crkve. Godinu dana kasnije, Gojko Stojčević iz Kućanaca, a tada patrijarh Pavle, pričestio se kao i svakoga dana. Primivši Božije darove, zaspao je. Nekoliko sati kasnije, po njegovu dušu došli su anđeli. U nedelju, 15. novembra 2009. godine, oko 10.45, najvoljeniji srpski patrijarh preselio se u Gospodnji zagrljaj. Vest je poput bombe odjeknula Beogradom, Srbijom i svetom. Ljudi su, spontano, izašli na ulicu. Telo je prebačeno u Sabornu crkvu ispred koje se okupio gotovo ceo glavni grad kako bi odao poslednju poštu patrijarhu Pavlu. Molitve su stalno čitane nad njegovim odrom, a vernici su prolazili i celivali ga. Čak i u poznim večernjim časovima kolona ispred crkve bila je duža od kilometra. Red se nije smanjivao ni naredna dva dana i prostirao se od Saborne crkve, kroz Ulicu kralja Petra, kneza Mihaila, pa sve do palate Albanija.

Kako je naveo u testamentu, kojim je za života uredio svoje zemaljske poslove, patrijarh Pavle želeo je da bude sahranjen u manastiru Rakovica. U četvrtak, 19. novembra 2009. godine, liturgija je održana u Sabornoj crkvi koja je bila toliko puna da se igla nije mogla baciti. Po završetku krenula je litija. Patrijarhovo telo prvo je preneto do hrama Svetog Save gde se održalo opelo. Narod je ispunio i hram i okolinu. Svi su želeli da isprate ovog velikog čoveka. Brojne svetske delegacije takođe su došle na sahranu. Nakon opela, litija se uputila ka manastiru Rakovica. Sahrana je obavljena oko 14 časova. Na večni počinak, patrijarh je spušten u grobnicu koja je iskopana u dvorištu, odmah pored blaženopočivšeg patrijarha Dimitrija. Iako je Radio televizija Srbije prenosila liturgiju, litiju i opelo, sahrana je bila pošteđena očiju šire javnosti. Oko hiljadu ljudi bilo je u dvorištu dok se patrijarhovo telo spuštalo u zemlju iz koje smo svi potekli. Ispunjena mu je i poslednja želja, da se na sahranu ne donose venci i cveće već da se novac namenjen za to daruje hramu Svetog Save koji je bio u izgradnji. Takođe, citirane su i patrijarhove reči:

„Kada se čovek rodi ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da kada umre ceo svet plače, a samo on se raduje.“

Živi svetac

Mnogi iz crkvenog i iz svetovnog života smatraju da patrijarh Pavle treba da bude kanonizovan. Dok je bio među nama, nazivan je živim svecem. Međutim, da bi neko u pravoslavlju „dobio oreol“ treba da se ispuni niz zahteva, odnosno pravila kao što je da Gospod projavi tu osobu za sveca, da je prihvaćena u narodu i da se sa njim ili njom ne dovode u vezu nikakve negativne konotacije, potrebno je da se na njegovim ili njenim moštima dešavaju isceljenja i da neko iz Srpske pravoslavne crkve Saboru predloži osobu za kanonizaciju. Mnogi željno iščekuju kada će se ove formalnosti obaviti, dok drugi veruju u njegovu svetost i mole mu se.

O patrijarhu Pavlu episkop šabački Lavrentije za „Politiku“ izjavio je da u svom životu ima dva duga Gospodu – prvi je taj što nam je patrijarha Pavla darovao da živi u našem dobu i lična sreća da bude u njegovoj neposrednoj blizini i upija svu dobrotu, plemenitost, ljubav koju je Pavle neštedimice širio svuda oko sebe. Rekao je i da Pavle nikada nije osudio niti oklevetao čoveka. Vodio je pošten i častan život koji je širio na sve oko sebe. Stalno je molio ljude da paze na svoje ponašanje i na reči koje govore. Isto ovo svedoče svi koji su ga poznavali, a i oni koji su pratili i poštovali njegov lik i delo.