Nije lako doživeti duboku starost dok vas more svetski ratovi, nemiri, gubitak bližnjih, nemaština, težak fizički rad. Međutim, uprkos svemu jednoj dorćolskoj bakici je pošlo za rukom da premaši stotu. Ovo je priča o najstarijoj beogradskoj domaćici u jednom trenutku i njenom receptu kako dočekati pozne godine. 

Od curice do bakice

Gđa Marija Hrdi rodila se davne 1837. godine u Volinu. Njena prva sećanja vezana su za oca Jovana Pravnića, njegov gromki mlin i golema nemušta češka polja. Usled zazora od revolucije u Pragu 1848. godine i porodičnih razmirica, šiparica Marija je pokupila prnje i otisnula se na put. Destinacija? Grad na Dunavu, prekrasni Beč.

U srcu Austrijskog carstva prvi put spoznaje ljubav, zacopavši se u mesnog muzičara Hrdija, za koga se naposletku i udaje. Nečiji čitav jedan život provela je u gradu muzike, gde bi možda i dočekala starost da njen suprug nije stupio u srpsku vojnu službu kao vojni muzičar. Godine 1885. obaveze prema službi nanose bračni par Hrdi u Beograd, koji će se ispostaviti kao njihov novi i konačan dom.

U narednih 55 godina krov nad glavom je bio više nego skromna dvorišna kuća na Dorćolu, u Skenderbegovoj 63, gde je Marija neumitno postala poznata kao baka Mara. Sem povremenih poseta Zemunu, ova starica više nije zagazila dalje od svog Beograda.

Formula za dugovečan život

Kada je g. Hrdi napustio ovozemaljski svet, društvo baka Mari pravili su njen rođak i njegova supruga. Međutim, obzirom da se radilo o zaposlenim ljudima, oni nisu imali vremena za kućne poslove, pa je vremešna ženica nastavila po starom i nakon što su njene godine bile trocifrene. 

Osećala se isuviše bodro da bi svoje obaveze domaćice prepustila mlađanoj ženi. Preko 80 godina, svakodnevno je, bez pogovora, čistila, brisala i pospremala sobe, te klečeći ribala podove i kuvala ukusna jela. 

Jedini odušak je dolazio u vidu politike i duvana. I pored toga što je zagazila u stotu, sa razumevanjem je redovno pratila štampu i iskreno se zanimala za prilike u svetu. Mimo bistrenja politike, drugi “porok” bio joj je duvan. U svojim dvadesetim se odala pušenju i u tom maniru nastavila do kraja života. Ruku na srcu, poslednjih godina tremor ruku je uzeo danak, pa je sve teže zavijala cigarete.

No, nije to sve. Bilo je nešto i same genetike. Naime, njen otac je doživeo 128 godina.

Tako je najstarija beogradska domaćica provela čitav jedan vek ispunjen čili i veselim trenucima, ali i brigama i nedaćama. Prevalila je siromaštvo, revoluciju, Veliki rat, da bi na kraju dočela i Drugi svetski rat, ali, nažalost, ne i ispratila ga.