Prethodne nedelje upoznali smo se sa burnom životnom pričom Šaula Ladanija, koji je kao beogradski dečak iz jevrejske porodice proživeo užase Holokausta, a zatim po dolasku u Izrael učestvovao u stvaranju nove domovine, kombinujući svoje dve velike ljubavi - inženjerstvo i brzo hodanje. Ovo je priča o njegovim Olimpijskim uspesima. 

Ne da se olimpijska medalja... 

Šaul Ladani je prvi put učestvovao na Olimpijskim igrama 1968. godine u Novom Meksiku, kada je imao 32 godine. Kao jedini sportista iz Izraela koji je prošao olimpijske kvalifikacije za bilo koju atletičarsku kategoriju, došao je na igre sam, bez trenera i bez drugih kolega sportista sa kojima bi vežbao, razmenjivao utiske, smirivao nerve, bez ikoga ko bi mu čak dodao flašicu vode za vreme treniranja.

U jednom intervju za novine Harlan Dejli Enterprajz iz 1972. godine, Ladani se priseća kako je bilo trenirati za olimpijsku trku u brzom hodanju potpuno sam:

"Nisam imao nikoga da mi donese vode za vreme treninga. Par puta sam se pridružio prijateljima iz američkog, kanadskog i irskog tima i pio sam njihovu vodu, ali nisam želeo da im stalno budem teret, pa sam na kraju trenirao sam. I presušio sam."

Pošto nije uzimao vodu redovno i pod nadzorom stručnog trenera, Ladani je oboleo od presušenih pluća i je nepuna četiri dana pred svoju trku pao u krevet sa visokom temperaturom. Legendarno tvrdoglav, i "pomalo lud" kako su ga često opisivale njegove kolege iz sporta, ipak je izašao na trku i u takvom stanju osvojio 24. mesto među četrdeset učesnika. Uzev u obzir da je počesto tokom trke od 50 kilometara morao da stane i odmori se, to je ipak bio solidan rezultat.

Foto: Youtube screenshot / Privatna arhiva - Ladani u Olimpijskom selu 1968. godine

Crni septembar 1972. godine

Ladani nije dopustio da ga ovaj težak početak karijere obeshrabri. U narednim godinama pobrao je mnoge zlatne medalje na raznim takmičenjima u Izraelu i šire, sve dok 1972. godine nije usledio njegov najveći uspeh – postavljanje svetskog rekorda u brzom hodanju na 50 milja koji do dan danas nije oborio niko... osim samog Ladanija iste godine u aprilu, kada je svoj prvobitni rekord od 7:44:47 skratio na 7:23:50.

Te 1972. godine, kada je bio na vrhuncu svojih sportskih uspeha, uključujući ne samo svoj svetski rekord već i pobedu u svetskom prvenstvu u brzom hodanju na 100km, Ladani se trijumfalno vratio na sledeće Olimpijske igre u Minhenu. Iako je ponovo došao kao jedini predstavnik svoje kategorije, Ladani je ovoga puta na Olimpijske igre došao mnogo iskusniji i u boljem raspoloženju. Govorio je da želi da pokaže Nemcima da je jedan Jevrejin preživeo logore i nosio je Davidovu Zvezdu na dresu.

Nažalost, sve to mu nije pomoglo da postigne odličan rezultat kakvom se nadao. Iako ovoga puta zdrav i prav i u mnogo boljoj fizičkoj formi, završio je trku na 50 kilometara na tek devetnaestom mestu.

Razlog za ovaj mnogo skromniji uspeh, koji je došao kao iznenađenje posle njegovih izuzetnih dostignuća te iste godine, dao je sam Ladani. Kao sportista koji je bio navikao na mnogo duže trke od 50 milja i 100 kilometara, Ladani je izjavio da se nije dobro prilagodio kraćoj razdaljini od 50 kilometara koliko je iznosila olimpijska trka u brzom hodanju. Tokom prvih deset kilometara krenuo je prebrzo i nije stigao da se povrati od tog napora na vreme.

Foto: Youtube screenshot / Privatna arhiva - Ladani prilikom trke na OI u Minhenu 1972. 

Ipak, iako nije sa tih Olimpijskih igara doneo medalju, Ladani je kući poneo nešto mnogo vrednije – živu glavu.

Ovo je bila godina "Minhenskog masakra" koji je ušao u istoriju kao jedan od prvih terorističkih napada koji su direkno televizijski prenošeni zahvaljujući odličnoj medijskoj pokrivenosti Minhenskog olimpijskog sela.

U ranim jutarnjim časovima 5. septembra te godine, osam palestinskih terorista, pripadnika grupe "Crni septembar" iz "Oslobodilačke organizacije Palestine" naoružani puškama zaobišli su obezbeđenje sa namerom da uzmu izraelsku sportsku delegaciju kao taoce. Počeli su redom da prazne njihove sobe, ali su zaobišli jedino sobu 2 jer su mislili da se u njoj nalaze članovi streljačkog tima koji sa sobom imaju oružje i hteli su da je ostave za kraj. U toj sobi igrom slučaja spavao je i Ladani, pošto nije imao sopstveni tim sa kojim bi delio prostorije.

Iskoristivši priliku, Ladani je iskočio iz sobe preko terase i pretrčao travnjak da podigne uzbunu. Probudio je trenera američke atletske delegacije Bila Bovermana, koji je odmah pozvao nemačku policiju. Svojom brzom reakcijom, Ladani je spasio živote nekoliko svojih kolega sportista koji su delili sobu sa njim. Kada su ga teroristi videli kako beži kroz prozor, pretpostavili su da su svi sportisti iz te sobe pobegli i potpuno je preskočili, iako ih je nekoliko ostalo unutra.

Ladani je na taj način postao jedan od samo petoro članova izraelske delegacije koji su preživeli masakr. Ostalih desetoro je ubijeno u napadu.

Kako sam kaže, i danas se seća svakog detalja tog događaja, ali život ide dalje baš kao i sam Ladani. Njegov stari rekord iz 1972. godine i dalje stoji, za razliku od samog Ladanija koji hoda, hoda i hoda.

Foto: Youtube screenshot - Završetak trke u Minhenu 1972.

Nezaustavljivi Ladani

Danas u 82. godini života, Ladani i dalje svake godine učestvuje u raznim pešačkim događajima širom sveta sa istom predanošću i legendarnom tvrdoglavošću sa kojom je odlazio na Olimpijske igre. Svakodnevno prepešači najmanje 11 kilometara, a jednom godišnje svoj rođendan obeleži neobičnom tradicijom – hodajući onoliko kilometara koliko je napunio godina. Brojni prijatelji koje je stekao tokom života, kao i njegovi susedi i sugrađani, svake godine se okupljaju da ga bodre ili mu se čak pridruže u ovoj tradiciji koja je postala čuvena u njegovom mestu.

Bez i jednog znaka usporavanja, Ladani nastavlja da hoda, sakuplja markice, učestvuje u višednevnim šetačkim trkama širom sveta i radi kao profesor emeritus na Ben-Guron univerzitetu u Izraelu. Smatra da je u toku života prepešačio između šest i sedam hiljada milja (preko 11,000km) i ne planira da stane. Sa večitim osmehom pretiče mnogo mlađe od sebe dok hita napred i u prolazu im se veselo izvinjava dok tera napred i napred.