Kada se februara 1943. pročuo glas o neobičnom filmu prikazanom u bioskopu „Takovo“, sedišta pred velikim platnom počela su rapidno da se pune. Oni koji su već ispratili prvih nekoliko projekcija, izlazili su iz kino-sale ni ne pokušavajući da uguše smeh.

Da je u pitanju bila komedija, to i ne bi bilo iznenađujuće. Kreatori ostvarenja koje je prekonoć postalo hit imali su, zapravo, nešto sasvim drugo na umu. Intrigantnog naziva „Nevinost bez zaštite“, film je trebalo da bude nešto poput akcione drame. Na stranu što su se scene prepričavale nedeljama nakon premijere, već je i režiser, scenarista i jedan od glavnih glumaca i te kako bio poznat mnogim Beograđanima.

Profesionalac pred kamerama i amater iza objektiva

Desetak godina pre nego što je stao iza kamere, Dragoljuba Aleksića su već proslavile scene od kojih je srce silazilo u pete. U njegovim vratolomnim egzibicijama ništa nije bilo odglumljeno. U radnoj knjižici mu je utefrereno zanimanje „vazduhoplovnog akrobate“, mada se Aleksić još 1931. godine dosetio da svoje akrobacije ovekoveči na filmskoj traci.

U te svrhe je poručio jednog filmskog snimatelja. Od performansa na žici između zgrada u Prizrenskoj ulici, do početka Drugog svetskog rata je imao već oko 400 metara dokumentovanih vratolomija.

Nije tad ni pomišljao da će ih godinama kasnije produžiti na 2.000 i pritom ući u istoriju srpske kinematografije.

Kako je nastajao akrobatski „uradi sam“ projekat?

Okupacija prestonice 1941. godine zatekla je čuvenog artistu besposlenog. Pozivajući se na tešku povredu kičme, Aleksić je pošteđen odlaska na front. Po razrušenim beogradskim ulicama teško da je mogao naći standardni angažman, ali je zato ostalo prostora za kinematografske ideje.

Dragoljub se latio pomalo nesvakidašnjeg poduhvata – snimanja dugometražnog igranog filma. Samo jedan od izazova bio je taj što vazduhoplovni akrobata nije imao ni metar iskustva u pravljenju filmova. Osim snimaka na kojima je bio glavni junak, ostalo mu je tek đavolske upornosti i mnogo dobre volje da istera ideju do kraja.

Iz jednog nemačkog skladišta pazario je otetu filmsku traku, a zatim se latio papira i olovke. Nekoliko pokušaja kasnije, sam je sastavio scenario za samo nedelju dana. Aleksić je svoj film zamislio kao intrigantni ljubavni trougao: glavni junak (koga bi on igrao) bio je zaljubljen u lepu Nadu Jovanović, koju je prepredena maćeha htela da uda za bogatog i rugobnog g. Petrovića.

Zaljubljeni par se morao odupreti svakojakim spletkama – od nastrljivog i neotesanog udvarača, do maćehe koja je raznim intrigama htela da pošalje akrobatu u zatvor i odvoji ga od pastorke. Sve je to trebalo biti začinjeno vratolomnim kadrovima u kojima bi Aleksić iskoristio svaki milimetar svojih traka.

Muke po kinematografu - amateru

U prestonici zasutoj bombama, ovakav se poduhvat ispostavio prilično turbulentnim. Malo manje zbog rata, a više zbog niza peripetija pred kojim se našao uporni amater.

Sa ispisanim sižeom i 400 meteri trake, Aleksić se dao u potragu za finansijerima. Kucajući na razna vrata, napokon ih je otvorio jedan automehaničar. Ivan Živković, inače i vlasnik garaže „Vračar“, složio se da preuzme polovinu svih troškova.

U pomoć je pritekao i reditelj Stevan Mišković. Aleskiću je ustupio jednu nepokretnu kameru, uz napomenu da će mu za snimanje trebati atelje i osam reflektora.

Tako je od akrobatinog prvenca nastao projekat uz štap i kanap – tačnije, daske, lim, karton i pribor za crtanje. Kao filmski atelje poslužile su dve zakupljene odaje u kući u Gospodar Jovanovoj ulici. Kada su svojeručno „skrpili“ set, Aleksić i mehaničar Živković su sami oslikali celu scenografiju.

Jedino vlasnik iznajmljene kuće nije dozvoljavao da se išta prepravlja ili ruši. Zato su Aleksiću i ovde poslužili sopstveni manevri. Otvorio je jednu rupu na pregradnom zidu između dve sobe i „podelio“ snimateljsku opremu: objektiv je bio u sobi sa kulisama, a kamera je nameštena u susednoj prostoriji.

Problematičnim se ispostavilo i sastavljanje glumačke ekipe. Za ulogu lepe Nade Jovanović Dragoljub je obasuo plakatima fabrike i škole, a zatim krenuo u pohod po modnim salonima i frizerajima.

Međutim, od povećeg broja kandidatkinja na audiciji, nijedna nije stigla da izusti ni reč iz scenarija. Preplašene od reflektora, utekle bi još brže nego što su došle. Slavni akrobata, pak, želeo je devojku koja će „da glumi u izistinskom filmu, a koja će za to biti plaćena“. Mada nije bila model ni dama idealne lepote, glavna ženska uloga pripala je Ani Milosavljević.

Njen suprug, Pera Milosavljević, bio je pozorišni i filmski glumac. U filmu je zaigrao kućnog slugu gđice Nade, a pored njega su glumili majstor Živković i akrobata Aleskić, te jedan moler, takođe akrobatin poznanik, u ulozi policijskog agenta. Kada se neobična filmska družina napokon našla na broju, i snimanje je moglo da počne – ali, uz ozbiljnu pretnju glavnog scenariste i producenta:

„Ja i Pera smo uložili u ovaj film sve što smo imali... Trake nema puno, pa će se svaka scena snimati samo jedanput. Nemo’ da se neko šali i sabotira, jer ću od njega, prema ugovoru, da napravim lepinju...“

Suze, smeh i snimanje slobodnim stilom

Mada niko nije imao nameru da se šali, dogodovštine sa seta su prošle uz mnogo smeha. Budući da to nigde u scenariju nije bilo naznačeno, radnju filma je diktirao Aleksić. U praksi je to izgledalo tako što je „ručno“ komandovao glumcima i statistima, a oni bi na njegov mig upadali i ispadali sa ekrana.

Uz to je bilo i poprilično improvizacija, pa je dobar deo kadrova skrojen na licu mesta. Kako je radnja povremeno zahtevala i grublje interakcije među glumcima, tako su se i ovi umeli pomalo zaneti: želeći da verno dočara jednu scenu svađe, Dragoljub Aleksić je doslovno poslao nasrtljivog g. Petrovića na bolničko lečenje. Nakon što ga je propisno izlemao, nastavak snimanja je sačekao tri meseca dok se glavni negativac nije oporavio.

Scena koju su Beograđani najviše pamtili takođe nije bila zapisana u scenariju. Snimajući veselje povodom uspešnog akrobatinog leta, glumačka družina se toliko nacvrcala da je doslovno jedva stajala na nogama. Ove verne kadrove je pratio i improvizovan dijalog koji Aleksić uopšte nije predvideo u scenariju.

Prvi jugoslovenski film u kome su glumci propričali

Glavni producent se ipak svesrdno trudio da uštedi filmsku traku. Otuda su na njoj ostali i metri nehotice usnimljenih scena. Tek po odgledanom filmu se moglo shvatiti zbog čega je publika izlazila iz „Takova“ smejući se do suza.

„Pozvonio sam zbog kajmaka...“ – vikao je izvesni gospodin dok ga je Dragoljub Aleskić častio šamarima. Ovaj kadar je promakao kroz rupu na scenografiji, a akrobata je nasmejao publiku i kada je u naletu srdžbe opsovao jednog Ciganina kome je šešir pao sa glave.

Publika se možda i ne bi toliko hvatala za stomak da ovo nije bio prvi zvučni film u istoriji ovdašnje kinematografije. Dok na platnima nije zaigrala „Nevinost bez zaštite“, jugoslovenski dugometražni filmovi su bili bez muzičke pozadine, zvučnih efekata i slušljivih dijaloga. Projekcija Aleksićevog filma, uz sijaset necenzurisanih kadrova, po prvi put je otkrila kako glasove glumaca, tako i zvukove koji prate radnju.

Iako su se filmu po originalnoj zamisli našli i dramatični kadrovi, reakcija beogradskog gledališta ga je preko noći učinila hitom. Ubrzo je zaigrao i u drugim prestoničkim bioskopima, a scenaristu i glumca je upisao u anale jugoslovenske kinematografije.