Kako je Puniša Račić pucao u petoricu poslanika 

Tenzije i previranja koja su vladala unutar zajedničke države jugoslovenskih naroda došle su do vrhunca na sednici Narodne skupštine Kraljevine SHS tog kobnog 20. juna 1928. godine. Puniša Račić, političar iz Crne Gore, nakon žučne rasprave u skupštinskoj sali, potegao je pištolj i pucao u pet poslanika Hrvatske seljačke stranke.

Dvojica poslanika HSS su preminla na licu mesta, dok je Stjepan Radić prvi čovek HSS izdahnuo od posledica ranjavanja mesec dana nakon ovog krvavog događaja.


Foto: parlament.gov.rs - Konjička kasarna u kojoj je privremeno bila smeštena Skupština Jugoslavije

Pretnje pre atentata

U danima pre zločina u skupštini, Stjepan Radić je već primao pretnje, ali je ipak odlučio da dođe na sednicu i bude sa svojim koalicionim partnerima iz Samostalne demokratske stranke koja je okupljala Srbe Prečane.

Inače Stjepan Radić od formiranja Kraljevine SHS stupio je u oštru opoziciju zahtevajući stvaranje republike na federativnoj osnovi.

Dan pre pucnjave, 23 poslanika Radikalne stranke, među kojima je bio i Puniša Račić, traže od Skupštine da se Radić podvrgne ispitivanju kako bi se utvrdilo da li je normalan i zdrav. Predlog je odbijen, pa sednica 20. juna počinje verbalnim dvobojem koji se završio u krvi.

Sve je počelo kada je, ispred SDS koalicije, Svetozar Pribićević doviknuo ministru građevina Peri Markoviću: "Nemojte neprestano suflirati, vi ste opstruirali protiv rođene zemlje na Krfu".

"Nije istina", odgovorio je ministar.

Pribićević: "Dok ste bili u opoziciji stalno ste govorili o zapisniku".

Ministar: "Govorio sam, onda, kada sam imao pravo".

Stvari počinju brzo da se zakuvavaju i dolazi do koškanja među suprostavljenim poslanicima. Javlja se Maštrović, poslanik SDK koji protestuje što u zapisnik nisu ušle reči Puniše Račića: "Ovde će padati glave! Dok ne ubijemo Stjepana Radića neće biti mira".

 Foto: "Ilustrovani list", 1928. - Račić je pobegao kroz prozor sa zadnje strane Skupštine

Poslanik Toma Popović se zatim osvrće na ono što je Stjepan Radić rekao na prethodnom zasedanju:

"Gospodin Sjepan Radić juče je na sednici Narodne skupštine pravio primedbu na poslovnik i tražio prozivku jer na ovoj strani nije bilo poslanika da vrše svoju dužnost. Ja sam došao ovde da vršim dužnost narodnog poslanika , a nisam došao da gledam cirkus u Narodnoj skupštini. Govori gospodina Radića toliko su bljutavi, da se sa indignacijom preko njih prelazi. Gospodin Stjepan Radić nema prava da poziva ni jednog poslanika da sluša njegove bljutave govore. Svačije pametne i razložne govore cela Narodna skupština sa najvećom pažnjom sluša, ali lude govore Stjepana Radića, koji pristaju samo jednom kočijašu, sa kočijaškim vicevima, ne mora Skupština da sluša."

Dr Ivo Pernar mu odgovara: "Bezobrazniče jedan!"

Stipe Matijević: "Ovo je razbojnička špilja."

Predsednik dr Ninko Perić: "Opominjem g. Tomu Popovića da upotrebljava pristojnije reči."

Toma Popović: "Šta hoćete? Ja se vas ne plašim! Ja ću da vam kažem to isto što sam i juče kazao. Ja ću to da ponovim. Ja ću da kažem ono što mislim."

Dr. Pernar: "Ti misliš da si na Kosovu, a ne u Narodnoj skupštini."

Popović: "Ako vaš vođa, ako Stjepan Radić, koji bruka hrvatski narod i dalje produži sa vređanjem, ja vam jamčim da će njegova glava pasti ovde."

Dr. Pernar: "To se ne sme događati u Skupštini. To je bezobrazluk."

Popović: "Ja vam gospodo, to kažem, i ja od toga ne bežim. Ja vam to jamčim. Zato neće biti krivac Srbija, neće biti krivi Srbi, nego ćete biti krivi vi, koji ste dresirani. Sramota je što ste takvi kakvi ste došli u Narodnu skupštinu. Mi ćemo vas naučiti pameti."

Dr. Ivan Pernar: "Mi smo došli u razbojničku špilju, mi nismo u Parlamentu."

Popović: "Gospodin Stjepan Radić je većinu nazvao stokom, a ja vam kažem da je on sa svojim dresiranim i nevaspitanim poslanicima stoka."

Zbog ogromne vike sednica je prekinuta na kraće vreme. Nakon nastavka koji je usledio u istom tonu Puniša Račić uzima reč: "Gospodo, ja nisam nikada u svom javnom radu izgubio iz vida ni jednog momenta , da čuvam interese srpskog naroda, interese svoje otadžbine. Izjavljujem pred vama svima da nikad srpski interesi – kad ne pucaju puške i topovi – nisu bili dovedeni u opasnost nego sada. I gospodo, kao Srbin i kao narodni poslanik, kada vidim opasnost prema svojoj naciji i otadžbini, otvoreno kažem da ću upotrebiti i drugo oružje koje treba da zaštiti interese srpstva."

Svetozar Pribićević: "Hoćete da se i u Londonu čuje da se ovde preti oružjem?"

Dr. Pernar: "Neka Evropa čuje kud su Hrvati i prečani došli. Neka to Evropa čuje!"

Foto: "Ilustrovani list", 1928. - Pernar i Basariček

Puniša Račić: "Ima nekoliko godina otkako je trebalo da se naša država konsoliduje, kada je trebalo da naš narod iskoristi što je stekao u ratu svojim junaštvom i vernošću prema saveznicima, dotle je jedan deo našega naroda upotrebljavao što je najgore, klevete da ometa sređivanje i izdaje interes našeg naroda, i ove naše države."

Dr. Pernar: "Opljačkali ste begove!"

U tom trenutku Puniša Račić silazi sa govornice i okreće ka predsedavajućem: "Tražim gospodine predsedniče da ga kaznite, ili ću ja njega da kaznim."

Predsednik Perić reaguje prekidanjem sednice dok je skupštinska sala ispunjena grajom. U tom trenutku Puniša Račić povika iz sveg glasa: "Ako me vi ne zaštitite, sam ću se zaštititi", i rukom se maši za džep u kome mu je stajao revolver.

"Ko god bude pokušao da se stavi između mene i Pernara, ubiću ga!", povikao je Račić i potegao oružje.

Foto: "Ilustrovani list", 1928. - Ranjeni Granđa napušta bolnicu

Krvavi obračun

Ministar Vujović, koji se nalazio iza Račića, zgrabio ga je za ruku. U to priskače i Obradović, ali je Račić zahvaljujući svojoj snazi odgurnuo obojicu.

Poput groma razlegao se zvuk pucnja iz parabeluma tačno u 11:25 časova.

Prvi metak pogodio je dr Pernara odmah poviše srca, obarajući ga na klupu.

Poslanici Granđa i Basariček skočiše ka Radiću, na koga je Račić upravo krenuo. Račić se brzo okrenu i ponovo zapuca. Pogođen u slabine Basariček pada na stenografksi sto. Treći metak pogađa Granđa u ruku, a Račić zatim cev okrenu ka Stjepanu Radiću, pritiska obarač i pogađa ga u trbuh.

Pokušavajući da pomogne svom bratu, priskače Pavle Radić. "Tebe sam tražio", povika Račić i ustreli ga odmah ispod srca.

Ispražnjenog pištolja, Račić je mirnim korakom krenuo ka izlazu. Niko nije smeo da mu stane na put.

Foto: "Ilustrovani list", 1928. - Stjepan Radić u pratnji Svetozara Pribičevića napušta bolnicu

Stjepan Radić iako ranjen, krenuo je prema hodniku, a u pomoć su mu priskočili tek kada se stropoštao na pod. Prebačen je u bolnicu gde je operisan, ali je ipak preminuo 8. avgusta nakon što je izašao iz bolnice i vozom krenuo za Zagreb. Naime, iako rana koju je zadobio nije bila smrtonosna, u kombinaciji sa Radićevim lošim zdravljem – dijabetesom i slabim srcem, pokazala se kao pogubna.

Po izlasku iz zgrade nakon pucnjave, Račić je krenuo u Ministarstvo unutrašnjih poslova, kod ministra Antona Korošca. Namera mu je bila da mu se, kao poslanik, preda. Ali, Korošec nije želeo da ga primi već daje nalog da ga privedu dvojica žandarma i dovedu ga u Upravu grada Beograda.

Račić je kasnije osuđen i poslat na 20 godina robije. Kaznu je služio u Zabeli gde je uživao "malo" povoljniji položaj od drugih osuđenika – bilo mu je dozvoljeno da tokom dana šeta po Požarevcu.

Pušten je posle 13 godina, baš 27. marta 1941. godine. Ne zna se tačno šta se desilo sa njim nakon okupacije, koju je proveo u Beogradu. Oktobra 1944. godine, nakon oslobođenja Beograda, Račić je bio viđen na ulicama grada. Međutim, brzo mu se izgubio svaki trag. Postoje dve verzije o njegovoj sudbini. Prema prvoj, pao je kao žrtva osvete zbog atentata u Skupštini 1928. godine, a prema drugoj streljali su ga partizani iz 21. srpske divizije pod komandom Miloja Milojevića.

Foto: "Politika", 1929. godine 

Posledice atentata u skupštini

Odmah nakon ovih događaja hrvatska opozicija je odlučila da se u potpunosti povuče iz parlamenta. Prvog dana avgusta zvanični Zagreb je osudio proglašenje Kraljevine SHS tražeći da pregovori krenu ispočetka.

Već 1. septembra 1928. konferencija Hrvatske stranke prava donosi odluku o samostalnosti i nezavisnosti Hrvatske, čime počinje uvod u Šestojanuarsku diktaturu koju kralj Aleksandar Karađorđević uvodi 6. januara 1929. godine i zabranjuje svaki legalni politički rad.

Sutradan Ante Pavelić u tajnosti osniva UHRO, hrvatsku revolucionarnu organizaciju, u Zagrebu, sa ciljem da se "bori protiv tiranije kralja Aleksandra Karađorđevića i Jugoslavije, a za ostvarenje samostalne hrvatske države."