Kroz turbulentnu istoriju 20. veka, Beograd je postao nezaobilazno tlo za procvat različitih avangardnih pokreta koji su zauvek obeležili kulturnu scenu ovoga grada. Oni nisu samo odražavali dinamične promene tog vremena, već su i sami bili deo te transformacije. Doneli su nešto potpuno novo, nešto što je razorilo sva dotadašnja poimanja umetnosti. Zavirite u svet avangardnih pokreta u Beogradu. Neki su ih voleli, neki mrzeli, ali niko nije ostao ravnodušan. Na koju ćete stranu Vi prevagnuti?

Dadaizam u Beogradu

Ovaj umetnički pravac stigao je u glavni grad Srbije 1920-tih godina putem saradnje sa inostranim umetnicima i razmenom časopisa i publikacija. Beogradski umetnici ubrzo su se priključili ovom novom pravcu koji je dozvoljavao veliku širinu umetničkog izražavanja. Sam početak dadaizma u Beogradu (a i bivšoj Jugoslaviji) vezuje se za Dragana Aleksića (1901-1958) koji se sa pokretom upoznaje na studijama slavistike u Pragu i po povratku pokreće novi pravac umetnosti Jugo-Dadu. Aleksić osniva dva dadaistička časopisa i to Dada Tank (1922. godine) i Dada Jazz (isto 1922. godine). Iako je u tom trenutku bio stacioniran u Zagrebu, Dragan Aleksić prelazi u Beograd iste godine kada je i pokrenuo svoje časopise. Primarno se bavi novinarstvom za brojne „ozbiljne“ časopise i magazine (od kojih je jedan i Vreme). Svoju kreativnost ispoljava radovima koji kritikuju tradicionalne vrednosti kroz ironiju, paradoks i nihilističke postupke, a sve kako bi izazvao šok u publici i pobudio ih na razmišljanje.

Pionir zenitizma u Beogradu bio je i Branko Ve Poljanski, odnosno Branislav Micić (1897-1947). Ovaj književnik i slikar u Zagrebu je, zajedno sa bratom Ljubomirom Micićem, osnovao dadaistički klub i časopis Zenit u kojem je objavljivao prozu, poeziju i eseje. Malo pomalo i počinju da organizuju zenitističke večeri u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu. Godine 1924. Ve Poljanski učestvuje u prvoj međunarodnoj izložbi nove umetnosti u Beogradu, a već naredne godine predstavnik je Zenita u Parizu. Njegova umetnosti bila je duboko obeležena dadaističkim uticajem. Jedan od najpoznatijih dadaističkih događaja u Beogradu bio je njegov performans pod nazivom „Veče humora“. Ovaj rad bio je pun apsurda i iznenađenja uključujući recitovanje besmislenih pesama i različitih improvizacija u vidu performansa. Ovakvi događaji privlačili su pažnju javnosti i izazivali različite reakcije, od oduševljenja do zgražavanja.

Poljanski pokušava da objasni svoje viđenje kreativnosti i kaže:

„Umetnost ne mora biti logična! Umetnost može biti i paradoksalna! To znači atentat na sve patentirane oblike muzike, skulpture, slike, pesme i.t.d. Ali paradoks nije nesmisao! (To vredi za psihiatre!) Paradoks je gibljivost duha i njegova plastika”.

Stalno je menjao medije kroz koje se izražavao tako da je često menjao umetničke discipline (performans, književnost, vizuelne umetnosti...), strategije ponašanja, ali i mesta boravka, stvaralačke postupke i materijale. Na ovaj način želeo je da u praksi živi teoriju koju je propovedao – istrajnost u promenama i nepriklanjanje kanonima. Ovom metodom rada, on, zapravo, od svog života stvara umetničko delo. On dokazuje da je svaka konkretna reakcija, način ispoljavanja ili model ponašanja, tek jedna od mogućnosti umetničkog izražaja, a ne suštinsko obeležje njegove umetnosti.

I pored toga što je stalno važio za autsajdera, on je u svakom aspektu umetničkog delovanja doneo nešto novo, za dato vreme izuzetno progresivno.

Branko Ve Poljanski se, posle Beograda, preselio u Pariz gde se oženio Francuskinjom iz dobrostojeće porodice i posvećuje se slikarstvu. U njemu se javlja duboka potreba da predstavi pripadnike marginalizovanih grupa ljudi (kao što se i on oseća), odnosno ljude koji su odstupili od kulturnih i društvenih normi. On se bavi prostitutkama, ali i ljudima koji žive i rade u cirkusima, bokserima, homoseksualcima, transvestitima i mnogim drugim osobama sa margine društva. Svi ti ljudi bili su iz neposrednog okruženja ovog umetnika. Ova lica mogu se često sresti na njegovim crtežima u kojima hvata njihovu bol, patnju i druga emotivna stanja.

Iako je Poljanski u Parizu imao zapažene izložbe i karijeru, on se slama pod teretom straha da će biti deportovan u matičnu zemlju. Postaje sve izolovaniji, autodestruktivniji, a na kraju se i razboljeva. Završio je u instituciji za lečenje alkoholizm, a potom i kao beskućnik kada mu se gubi svaki trag.

Uticaj avangarde na književnost i umetnost

Dadaizam je ostavio dubok i trajan uticaj na književnost i umetnost Beograda. Zahvaljujući njemu, umetnici i pesnici su, nadahnuti avangardnim principima, počeli da eksperimentišu formama, jezikom i stilom. Njihova dela često su bila kontraverzna i poigravala su se sa (a često i ismevala i stavljala u jedan apsurdni koncept) dotadašnjim poimanjem umetnosti i njenih vrednosti.

Zenitizam je, tragajući za istinskim i izvornim, varvarskog i antievropskog, predstavljao pravac koji je u početku tesno sarađivao da dadaistima, a potom su im se putevi razdvojili.

Beogradski nadrealisti voleli su multimedijalne eksperimente i istraživali snove i halucinacije. Ubrzo pristupaju istraživanju automatskog pisanja i slikanja, a sa željom da prodube i prošire svoje kreativne nastupe i radove. Veoma se neguje podsvesno i nagonsko, te umetnici pokušavaju da stupe u kontakt sa dubljim slojevima svoje duše kako bi iz sebe izvukli maksimum umetničkog materijala.

Ovi pokreti nisu ostavili traga samo na slikarstvo i poeziju, već i na pozorište, muziku i film. U Beogradu su organizovani performansi koji su kombinovali različite elemente iz ovih umetničkih pravaca.

Beogradska javnost i avangardni pokreti

Avangardni pokreti, na čelu sa dadaizmom, nisu prošli nezapaženo. Radovi ovih umetnika, koncept ovih umetničkih pravaca i stvaranja pobuđivali su različite reakcije među publikom, kritičarima i kulturnim vlastima. Neki su ga doživljavali kao oslobođenje od stega tradicionalnih umetničkih normi i pravila, okretanje ka kreativnosti i potpunom umetničkom preokretu. Drugi su smatrali da su ovi pokreti ruglo, da su neprihvatljivi i da urušavaju tradicionalne vrednosti.

Nosioci ovih pokreta često su se suočavali sa političkim pritiscima, kritikama i napadima na svoje radove. Bili su optuživani za dekadenciju i destruktivnost. Srećom, umetnici se nisu obazirali na ove maliciozne kritike, već su nastavili da stvaraju i promovišu svoje ideje i da se bore za svoju umetničku slobodu.

Dadaizam je bio pokret koji je promenio umetnost i kulturu širom sveta, pa i naš Beograd. Izuzetno kontraverzan i provokativan, iako je relativno kratko trajao, njegovo delovanje na umetnost i njen razvoj oseća se i danas. Dadaistički principi izražavanja u viru bunta i danas se može primetiti u brojnim radovima mlađih i starijih umetnika. Dadaistički duh slobode i bunta ostao je inspiracija i podsticaj za sve one koji traže nove načine da izraze svoju kreativnost i izazovu i uzdrmaju ustaljene norme u koje se veoma lako upada.

 

Literatura:

https://www.fpu.bg.ac.rs/fpu_upload/2023/02/VKruljac_Branko-Ve-Poljanski_FPU_2023.pdf

http://www.arte.rs/sr/1573-istorijske_avangarde_dadaizam_zenitizam_nadrealizam/