Zatišje će u Beogradu potrajati nešto manje od godinu dana. Početkom aprila 1915. godine u Berlinu je sklopljen dogovor između Nemačke, Austrougarske i Bugarske o združenom napadu na Srbiju. Grupisanje snaga na srpskim granicama je otpočelo septembra 1915. godine, a cilj je bio slom Odbrane Beograda. 

Godine pod okupacijom

Prvi napad usledio je 5. oktobra 1915. godina iz čak 390 artiljerskih oružja, koja su liniju fronta odbrane srpske vojske, koja se protezala od Ostružnice do Grocke, samo u toku prvog dana zasula sa 30.000 artiljerijskih projektila. Brojčano i oružano nadjačana srpska vojska pružala je otpor, a kada bi posustali, oružje su uzimali civili. Žene, deca, starci uzimali su u ruke oružje poginulih i ranjenih vojnika i kretali u napad. Ljubav prema slobodi bila je jača od straha od smrti. 

Nažalost, ovaj put je otpor bio uzaludan. U popodnevnim čaosvima 7. oktobra, posle velikih gubitaka i uništelja artijerijskih jedinica na Kalemegdanu i Velikom Vračaru, major Dragutin Gavrilović izdao je zapovest da se krene u poslednji protivnapad:

"Tačno u 15 časova neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima-obraz Beograda, naše prestonice ima da bude svetao. Vojnici, junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast otadžbine i Beograda. Vi nemate više da se brinete za vaše živote, koji više ne postoje, zato napred u slavu! Živeo kralj! Živeo Beograd!"

Otpor srpske vojske je potrajao do 16. oktobra, kada su poslednje jedinice povukle ka unutrašnjosti. 

Foto: Wikipedia / J. Vićentijević - Odbrana Beograda 1915. godine 

Nemajući dostojnog neprijatelja da na njemu iskažu svoj okupatorski bes, austrougarske snage se okreću teroru nad civilnim stanovništvom. Na čelo Beograda dovedeni su austrougarski vojni komandanti koji su malo ili ništa činili kako bi sprečili nasilje nad stanovništvom. Grad je bio sve samo ne grad, razrušena ljuštura prepuna straha, bluda i vojnika koji su se opijali i bančili po ulicama. Iz Beograda je odnošeno sve, od umetnina, knjiga, nameštaja, do ruda i građevnskih materijala. 

Preko zloglasnog mosta između Zemuna i Beograda prešlo je 100.000 zarobljenika koji su odvođeni u logore Nađmeđer, Ašhan, Nežider, Hajnrihsgrin, na prinudni rad u Mađarsku, od kojih se više od polovine nikada nije vratilo kući. U sećanjima Beograđana posebno je ostao zapamćen izvesni upravnik Vitmen, koji je i za najmanji prekršaj, popreki pogled ili neskidanje kape u znak pozdrava slao ljude na vešala ili zatvor. 

O tome kolika je beda vladala tih teških godina govori i činjenica da je na crnom tržištu najtraženija luksuza namirnica bilo projino brašno, zauvek zabeleženo u pesmi Selene Dukić:

"I nama je mama

Pored sveće lojane, 

Umesila slatke

Kolačiće projane"

Sloboda pred vratima

Kao i početak, i kraj rata u Beogradu je označen grmljavinom topova. Ne znajući za nastupanje srpske i savezničke vojske i proboj Solunskog fronta, poraz koji su Austrougari dobro krili, Beograđani su tog 26. oktobra 1918. posle tri godine okupacije začuli tutnjavu oslobodilačkih topova koji su se približavali gradu. 

U želji da izbegnu nemire, okupatorske vlasti uvode policijski čas. Dok su Beograđani provodili poslednje dane okupacije pod lojanicama, austrougarski i nemači vojnici su pod velom noći i u tišni bežali prema Zemunu. Privremeni potonski most koji se nalazio u blizini hotela "Bristol" bio je napravljen od šlepova, preko kojih je bio postavljen put od dasaka koji se protezao do železničke stanice Zemun, u blizini današnjeg hotela "Jugoslavija". Iako poraženi, nameravali su da za sobom ostave samo pustoš, vukući na kolima i u rukama sve što su mogli da dohvate: goveda, ćilime, nameštaj, pa čak i obično posuđe. Preko dana, austrijske vlasti su održavale stanje redovnim, praveći se da sloboda nije pred vratima.

Uprkos svim naporima da se sakrije poraz, uzbuđenje je raslo među građanima. U svojim domovima sakrivali su italijanske i ruske vojne zarobljenike koji su bežali od Austrougara. Žene su krišom šivale srpske zastave zabranjene tokom mučnih godina rata. Oni kuražniji su formirali "komordžijski vojni štab" koji je i tokom rata širio informacije o stanju srpske vojske. Znak koji su svi čekali, bilo je rumeno noćno nebo u noći 31. oktobra na 1. novembar, kada su u poslednjem osvetničkom činu neprijateljski vojnici spalili pontonski most. 

Foto: Wikipedia - Srušeni Stari železnički most

Prvi dan slobode

Oni koji se sećaju prvog dana slobode, govorili su da je tog jutra gusta magla prekrila Beograd. Oko 9 sati ujutro prvi zraci sunca probili su sumornu maglu, a srpska vojska ušla je u Beograd. Prve jedinice konjičkog eskadrona Dunavske divizije spuštale su se od brda Torlaka niz ulicu koju danas znamo kao Bulevar oslobođenja ka Slaviji. Tu ih je dočekala grupa oduševljenih Beograđana koji su ih obasipali hlebom, peškirima i cvećem. 

Privremeno slavlje prekinula je zaglušujuća eksplozija od koje su se zaljuljale zgrade i popucali prozori. Železnički most nadomak Ade Ciganlije odleteo je u vazduh. Odsecanje Zemuna od Beograda nije sprečilo prvu četu Petog pešadijskog puka da na brodu "Radecki" pređe Savu i uđe u Zemun 5. novembra 1918. godine. Uskoro je se na Milenijumskoj kuli na Gardošu zavijorila srpska zastava.

U tim prvim danima slobode, stvari su se odvijale brzo. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević ušao je u Beograd 9. novembra. Na Slaviji, uz hleb i so, dočekao ga je predsednik beogradske skupštine Kosta Glavinić. Dva dana kasnije, 11. novembra u dalekoj Francuskoj potpisano je primirje na Zapadnom frontu između zemalja Antante i Nemačke. Mesec dana po oslobođenju, 1. decembra 1918. godine u Beogradu, proglašena je zajednička država, čije je stvaranje bilo jedan od motiva za preživljavanje našeg naroda tokom četiri godine krvavog rata - Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca.