Jesenje jutro kvasilo je stočne vagone voza koji je pristigao u stanicu. Ljudi koji su pod pretnjom oružjem još u Hrvatskoj ugurani unutra, na trenutak su zaustavili dah. Među njima bio je i Nenad, plavooki trinaestogodišnjak kojeg su iz hrvatskog logora u Capragu u stočnom vagonu prepunom ljudi poslali u nepoznato.

Šnel, šnel…

Putovali su dugo, dugo. Jedno popodne voz je stao i vrata su se otvorila. Neke osobe u uniformi naredile su im da izađu i piju vodu. Utrnuli od čučanja, ljudi su ispadali iz vagona. Pokazane su im zelene bare na šljunkovitom podu. Žedni ljudi su pili. „I ja sam pio tu zelenu vodu“, ispričao je kasnije Nenad svojim potomcima. Ubrzo su ih ugurali nazad u vagone i put se nastavio.

„U toku noći“, napisao je Nenad u svojim sećanjima, „ voz je stao. Lokomotiva je zviznula, a nepoznati ljudi otvorili su vrata.“

„Izlazite, izlazite, napolje!“ vikali su.

„ Svi izlazimo i u koloni krećemo nekuda. Dolazimo u ograđeno dvorište sa mnogo pasa i vojnika u uniformi koja meni nije bila poznata. Naučio sam na ustašku uniformu. Tu smo u gomili dočekali dan i prozivku sa rasporedom za smeštaj. Čuo sam da se mesto gde smo stigli zove Sajmište. Nisam ni bio svestan gde se nalazim i da se tu dešavaju takve stvari da ti pamet stane. Imao sam sreće. Ubrzo su me sa grupom dece i nekih ljudi stavili na listu za transport.“

Naredili su im da se popnu na kamione. Cerada se spustila i kamion je zabrundao. Putnici su sedeli u tišini. Nije prošlo mnogo, put se prekinuo, a cerada podigla. Začulo se: “Šnel, šnel…“

Nenad je iskočio napolje i privio se uz ženu koja je u rukama nosila detence. Nadao se njenoj zaštiti. Novopristigli su se tiskali, uplašeni i sa jednim pitanjem na umu – da li je ovo kraj puta.

Stariji logoraši su ih posmatrali. Neki ljubopitljivo, a neki bezizražajno. Nenad se našao u topovskim šupama na Autokomandi. U njemu su bili smešteni Jevreji, Romi i jedan deo Srba koje su dovezli sa područja Hrvatske.

Foto: Wikipedia / Orion1964

Iza bodljikave žice

U jeku leta, 22. avgusta 1941. godine, nemačka vlast koja je okupirala Beograd naredila je da se Jevreji zatvore u logore. Muškarci su ponajviše odvođeni u nekadašnji vojni kompleks pored Tabanovačke ulice, poznat kao Topovske šupe, odnosno logor Autokomanda. Prvo su počeli sa privođenjem i deportacijom Jevreja koji su živeli u Banatu, ali su ubrzo počele akcije privođenja i po Beogradu.

„Da li ćemo ovde ostati? Hoće li nas negde dalje voditi?“ Nenad je upitao starijeg gospodina koji je sedeo naslonjen o zid jedne od građevina logora. Pokušavao je da shvati šta se dešava i gde se to obreo.

„E, sinko moj, mnogi su odavde otišli, neki u vagonu, a neki u kamionu.“

Logor na Autokomandi prvobitno je osmišljen kao takozvani protočni logor. Trebalo je da bude mesto u koje će se dovoziti zarobljeni Jevreji i Romi i odakle će biti dalje transportovani ka drugim logorima ili mestima za prisilni rad.

„Vidiš, sine“, starac je pokazao ka kapiji, „kroz ona vrata svakodnevno ulazi kamion. Od njega beži.“

„Zašto?“

„Zato što u njega Nemci naguraju pedesetak ljudi i onda ih uguše gasovima…“ 

Ozloglašena dušegupka u Beograd je stigla iz Berlina, u februaru 1942. godine i to odlukom policijskog šefa i šefa Službe bezbednosti Trećeg rajha Rajnharda Hajdriha. Bio je početak „rešenja jevrejskog pitanja“. Ovaj kamion bio je hermetički zatvoren, a izduvni gasovi preusmeravani su u komoru u kojoj bi se nalazili zarobljenici. Okupator bi unutra ugurao pedeset osoba, najviše žena i dece. U nacističkim dokumantima vodio se kao „vozilo za uništavanje vaški“. Prvi koji su u dušegupki bili pogubljeni bili su pacijenti i celokupno osoblje (preko 800 duša) jevrejske bolnice koja se nalazila u ulici Visokog Stevana na Dorćolu, i to 18. i 19. marta 1942. godine. Dok su ih dovezli do Jajinaca (gde su rake već bile iskopane) svi su bili ugušeni ugljen monoksidom. Dušegupka je vozila svakodnevno na relaciji Sajmište – Autokomanda – Jajinci. Nakon što su pobijeni skoro svi Jevreji u Beogradu, kamion je vraćen u Berlin.

Foto: Wikipedia / German Federal Archives

Već 29. maja 1942. godine Fric Rademaher, šef odseka za Jevreje koje je delovalo pri Ministarstvu inostranih poslova Nemačke, pun ponosa izjavio je: “Jevrejsko pitanje u Srbiji više nije aktuelo. Ostalo je samo da dođe do sređivanja pravnog pitanja u vezi njihove imovine.“ I Emanuel Šefer, šef bezbednosnih snaga u Srbiji dao je jezivu izjavu da je Beograd jedini veliki evropski grad koji se oslobodio Jevreja.

„…Posle ih odvoze u Jajince. Tamo završavaju i logoraši sa Banjice.“

Jajinci nisu bili logor, više je to bilo kao neko bizarno istureno odeljenje za smrt. Tamo su prvo Jevreji i Romi odvoženi na egzekuciju. Kasnije su tamo streljali sve koji su bili nepodobni ili koji su se drznuli da budu protiv okupatora. Nakon što bi ih isterali iz kamiona zarobljenici bi bili sprovođeni na mesto pogubljenja.

Uska krivudava staza bila je ono što razdvaja život i smrt. I ništa više. Ponekad bi red na egzekuciju bio toliki da su zatvorenici satima morali da sede ispod nadstrešnica sklepanih baraka i čekaju „svoj red“.

Komandant ovog gubilišta bio je izvesni Eugen, folksdojčer, pripadnik Gestapoa. Sam čin streljanja izvršavao je zloglasni 64. policijski rezervni bataljon koji su najviše činili folksdojčeri. Nemci koje je sopstvena zemlja iskoristila kao jedan od razloga za koncept Velike Nemačke, bili su poznati po svojim zverstvima. Lekar Herbert Jung, pripadnik Gestapoa pregledao bi tela streljanih u potrazi za preživelima. Kada bi naišao na nekoga ko je imao tu sreću, ili nesreću, da preživi egzekuciju, doktor bi često sam dovršavao započet posao.

Na strelištu u Jajincima od leta 1941. godine, pa do jeseni 1943. godine Nemci su, prema zvaničnim podacima, ubili oko 80.000 muškaraca, žena i dece.

Nastavak u sredu...