Ne bi Terazije bile to što su danas, da nisu tokom decenija menjale lični opis. Ime i lokacija su dobro poznati, jer je ipak reč o jednom od arhetipskih simbola Beograda. Ali, dešavalo se na ovom mestu svega: i građenja i rušenja, (pre)oblikovanja i rekonstruisanja, pa je sasvim legitimno, ukoliko vam neko pokaže sliku Terazija od pre, recimo, stotinak godina, da vidite jedne, manje-više, neprepoznatljive Terazije.

Jedan od tih znakova raspoznavanja bi posebno upao u oči: vitki stub na okruglom postolju, iznikao neposredno pored hotela „Moskva“. I ne, nije Terazijska česma – dotična se pre stotinak godina nije ni nalazila na ovom mestu, već u porti topčiderske crkve Svetih apostola Petra i Pavla. Ovaj stub je oblikom donekle podsećao na česmu, ali mu je namena bila sasvim drugačija.

O tom neobičnom stubu se ponešto moglo saznati iz predratne štampe. Njegovo pojavljivanje na Terazijama (pa i u nekim drugim delovima grada) koincidiralo je sa periodom druge polovine ’30-ih godina – na čelu Jugoslavije je u to vreme bio njen poslednji kralj, Petar II Karađorđević.

„Predveče juče, uoči rođendana mladog kralja, prestonica je dobila svoj čarobni izgled. Najlepši utisak ostavile su Terazije sa svojim centralnim stubom sred vodoskoka, koji je sa četiri strane ukrašen državnim grbom, krunom i statuama sokola...“.

Ovo se moglo čitati na stranicama onovremene „Politike“, koja je otkrivala pravu namenu vitkog, tajanstvenog stuba. 6. septembra te 1940., čitalo se i da su „državne trobojke plamsale u moru sijalica“, te da su „preko puta vodoskoka, na skveru na četiri stuba, visoko podignuti blistali grbovi grada Beograda i dve krune“.

Ako bi se, pak, konsultovale i fotografije iz tog perioda, videlo bi se da se stub na njima sporadično pojavljivao. Ali, to što je iskrsavao po sistemu „sad ga vidiš-sad ga ne vidiš“, imalo je veze, pre svega, sa obeležavanjem kraljevskog rođendana.

Za postavljanje je bila zadužena uprava Beograda. Stubovi bi iznikli uoči 6. septembra, rođendana kralja Petra II, a ovaj na Terazijama, budući da se nalazio u gradskom jezgru, privlačio je, očekivano, i najviše pažnje.

Gradska uprava se potrudila da po tom pitanju bude što praktičnija. Zato su ovi stubovi uglavnom bili izrađeni od drveta, ali je njihovo oslikavanje prepušteno pozorišnim scenografima. Ovi su ih, pak, udesili tako da izgleda kao da su napravljeni od kamena ili od nekog drugog, trajnijeg materijala.

Takve ih je bilo lakše i postaviti i posle ukloniti, što rešava još jednu potencijalnu nedoumicu – zbog čega su sa nekih fotografija iz tog vremena jednostavno nestali. Najzad, nisu stigli ni da bogznakoliko potraju: Petar II Karađorđević je bio kralj tek do 1945. godine, a tokom prethodnih, ratnih godina, malo kome je bilo do ukrašavanja i blještavila. Tako su i rođendanski stubovi sasvim neprimetno skliznuli u istoriju. Onaj koji je stajao na Terazijama, dobio je naslednika vrlo sličnog izgleda; doduše, tek nekoliko decenija kasnije – kada je nadomak „Moskve“ 1975. godine najzad vraćena Terazijska česma.