Kroz istoriju, skoro svaki veći grad je menjao svoj raspored i plan infrastrukture, a razlozi mogu biti sam napredak grada u tehnološkom smislu, zbog povećanja broja stanovnika, prometa i svemu slično tome. Ni Beograd nije izuzetak tog procesa. Razviće je prirodan sled događaja u kojoj god sferi života. 

Ponekad, da bi se neke stvari nadogradile, druge moraju biti uništene, na primer. Ovakvu sudbinu je imala fontana na Terazijama. Mnoge posleratne generacije ni ne znaju da je ona postojala, a bila je jedna od atrakcija samog centra prestonice.

Izgradnja Terazijske fontane

1913. godine, nakon okončanja Balkanskih ratova, po povratku vojnika u domovinu, na Terazijama je napravljen vodoskok u sklopu dočeka srpske vojske. Vodoskok je imao kružni postament i sistem prskalica, ali same prskalice nisu radile toliko često, već je postament služio kao mesto na kome su se odvijali skupovi, govori… 

Za vreme Prvog svetskog rata, koji se veoma brzo odigrao nakon Balkanskih ratova, na sredinu vodoskoka je postavljena bista austrougarskog vladara Franca Jozefa kao znak okupacije i kontrole Beograda. Nakon oslobođenja Beograda, bista je sklonjena i vodoskok i postament su postali ponovo mesto za odvijanje raznih kulturnih dešavanja i političkih okupljanja. 

Na leto 1922. godine je vodoskok je “unapređen” za prilike venčanja kralja Aleksandra i kraljice Marije. Arhitekta zadužen za ovaj zadatak je bio Dragiša Brašovan, jedan od pionira moderne arhitekture u Jugoslaviji i Srbiji. Brašovanov projekat je dodao veliku stepenastu kružnu platformu, dekorativnu kamenu ogradu, ukrasne vaze i 8 radijalno poređanih figura lavova. Konstrukcija kao takva je stajala do 1927. godine, kada je doneta odluka da se umesto projekta, postamenta i vodoskoka napravi Terazijska fontana, koja je trebalo da zaokruži izgled Terazija. 

Ovaj projekat je realizovan i u potpunosti završen u novembru 1927. godine, iako je fontana puštena u rad nekoliko meseci ranije. Sam autor fontane nije poznat, ali se uočava idejna skica Fernana Ležea, francuskog umetnika. Na fontani se, takođe, pojavljuju i motivi lavova.

Modernizacija Beograda

Vreme prolazi, čovečanstvo napreduje, tako se i menjaju potrebe ljudi. Prema potrebama ljudi, grad se prilagođava, što je sasvim logično. Sredinom prošlog veka je počela veća upotreba motornih vozila u svakodnevnim životima ljudi, pa i stanovnika Beograda. Saobraćaj i promet automobila se razvio do te mere, da je bila neophodna rekonstrukcija pojedinih ulica, uglavnom onih koje se nalaze u i oko centra grada. Terazije nisu bile izuzetak.

Rekonstrukcija trga Terazije je počela 1947. godine, baš iz gore navedenog razloga. “U skladu sa modernim potrebama za povećanje protoka saobraćaja, morala je da se donese odluka o uklanjanju urbanog sadržaja sa prostora Terazija.”.

Projekat rekonstrukcije trga je vodio pozanti srpski arhitketka Nikola Dobrović, koji je, između ostalog, i arhitekta zgrade Generalštaba. Ne postoji ni jedan zvanični pisani dokument o rušenju same fontane, te je cela priča maglovita. Najviše izvora je izvučeno na osnovu novinarskih članaka i izjava tadašnjih stanovnika Beograda.

Ovom rekonstrukcijom je došlo do uklanjanja velikih površina zelenila iz centra grada, uklanjanju ne samo fontane, već i raznih drugih ukrasnih predmeta, na primer žardinjera. Danas, trg Terazija je površinski mnogo manje i poseduje manjak sadržaja. Osim njegovog istorijskog značaja i sećanja na jek njegovog postojanja, trg je, grubo rečeno, uskraćen njegove lepote. Trenutno zahvata omanji popločani plato ispred hotela “Moskva”, na kojem se nalazi Terazijska česma, koja je jedino obelžje samog trga, dok je na mestu fontane velika kolovozna raskrsnica.