Prvi svetski rat je već uveliko besneo, ali za jednu grupicu ljudi koja se zatekla u Parizu definitivno nije bilo zime. Nije to, doduše, bila ni sasvim uobičajena situacija, pogotovo ne u okolnostima kada je rat redom pustošio evropske gradove. Zato je jedan svečani banket delovao kao da se dešavao u paralelnoj stvarnosti. A njegov organizator bio je niko drugi do jedan domišljati Beograđanin.

Petar Nikolić je već postao nešto poput mini selebritija u najekstravagantnijim pariskim salonima. Bio je to gospodin koga biste rado želeli da sretnete, ali i da rado budete viđeni u njegovom društvu. Otmenog držanja i stasit, a pride obrazovan i elegantan, Petar je, zapravo, bio sin jednog beogradskog profesora. Vojnu akademiju je završio još pre nego što su Srbiju zatresli Balkanski ratovi.

Pošao je Petar docnije i u Prvi svetski rat, ali mu nije dočekao kraj – bar ne kao ponosni vojnik. Iz vojske je u nekom trenutku izbačen jer je izgubio čin, pa je procenio da više nema šta da traži u Srbiji.

Pošto je u Parizu već imao silne veze i kontakte, Nikoliću su se otvorila i vrata lagodnog života. Ali, to što se kretao u društvu sebi sličnih, nije uvek značilo i da je rado plaćao iz svog džepa.

Tu je morao da bude još domišljatiji, jer naizgled nije bilo lako namamiti ljude na gala večeru o tuđem trošku. No, i tu se Nikolić lepo snašao – predstavio se najpre kao „ađutant kralja Petra“. Večera za najotmenije Parižane je upriličena u jednom velikom hotelu i, na Nikolićevo zadovoljno trljanje šakama, ljudi su stvarno naseli.

No, kako i ne bi, kada se na meniju ređala samo najfinija hrana i piće. Izređala se i sve sama pariska aristokratija, delom i zato što je takav jedan „event“ pomalo prkosio ratnoj realnosti. „Ađutantova“ gala večera je bila pravi hit, sve dok nije došlo vreme da se izvade pare na sunce.

Baš u tom (ne)zgodnom trenutku, „ađutant“ se setio da je „zaboravio čekovnu knjižicu“ u drugom hotelu u kome je odsedao. U „pomoć“ je pozvao jednog francuskog markiza, inače svog prijatelja, da ga odmeni na mestu domaćina; eto, samo za tih pola sata, dok on časom trkne do apartmana. Ne treba mnogo klikera da bi se prozrelo kako se to ugodno veče završilo: markiz je, naravno, sve morao da plati iz svog džepa. Za to vreme, kraljev „ađutant“ je uveliko otperjao sa „mesta zločina“.

Žitije ugledne, preobraćene varalice

Za čoveka koji je ojadio jednog francuskog aristokratu, Petar Nikolić je, osim domišljatosti, imao i dovoljno sreće. Na stranu što nije snosio nikakve posledice za očiglednu prevaru (a ni za lažno predstavljanje), već je uspeo da povuče za nos i najviše francuske državnike.

Sa drugom prevarom, doduše, nije uspeo da pribavi ikakvu materijalnu korist. Ali, Nikolićev poziv direktoru Pariske opere je sasvim dovoljno govorio o njegovoj smelosti.

Ovoga puta se predstavio kao „šef civilne kuće“ tadašnjeg francuskog predsednika Remona Poenkarea. Sa druge strane žice ga je dočekao neviđeni izliv ljubaznosti, jer nije to mala stvar – da direktor opere lično razgovara sa predsednikovom „desnom rukom“. Elem, potonja je obavestila uvaženog direktora da će u predsednikovoj loži, a na izvođenju „Travijate“, sedeti i predsednikov sinovac.

Tako i bi – osim što je „predsednikov sinovac“ bio Petar Nikolić lično. Kako je bivšem vojniku to tačno pošlo za rukom, nije sasvim poznato. No, ono što se zna, jeste da je Nikolićeva slika sutradan osvanula po pariskim štampanim listovima, i to sa natpisom „Sinovac predsednika Republike na predstavi ,Travijata’“.

Avaj, i ovaj Nikolićev marifetluk je, po svemu sudeći, prošao bez posledica. Izgleda da ga francuski mediji više nisu pominjali, ako je uopšte ikada i obznanjeno da je uspeo da nasamari francusku elitu. Najzad, možda zaista nije bilo tako očigledno da je reč o najobičnijem hohštapleru – ipak je Nikolić uživao poverenje brojnih, dobrostojećih prijatelja, a i onako uglađen i iškolovan, sa sve kakvim-takvim stažom u Velikom ratu, teško da bi probudio sumnje.

Ipak, „kraljev ađutant“ i „Poenkareov sinovac“ nije završio karijeru ni kada se iz Pariza, nakon završetka rata, vratio u Beograd. Ovde je, pak, imao i saučesnika, rođenog brata Vukašina. Vukašinu je, doduše, prevarantska rabota posle nekog vremena došla glave – i to doslovno. Više puta je završavao iza rešetaka, da bi naposletku na samog sebe digao ruku.

U tom trenutku je i Petar rešio da stavi tačku na svoju unosnu delatnost. Nekoliko puta je menjao zanimanja (ovoga puta, legalna), da bi najzad pokrenuo časopis za trgovinu i industriju.

Egzotika „Hristovih“ ćilima

Bez obzira na njegove, blago rečeno, smele prevare, Petar Nikolić se još i mogao nazvati preobraćenim varalicom. Vratio se u legalne tokove i ostatak života proživeo kao, uslovno rečeno, uzorni Beograđanin. No, to se ne bi moglo reći i za jednog „beogradskog Arapina“, čija prevarantska karijera je procvetala početkom ’30-ih godina prošlog veka.

Ime ovog marketinškog stručnjaka nije poznato, ali na strategiji bi mu pozavideli mnogi. Dotični šarlatan je u Beograd došao iz Kotora, a na meti su mu bili žitelji Dalmacije. Redovno je tamo odlazio vozom i obilazio dalmatinske samostane, predstavljajući se kao Arapin iz Jerusalima.

Njegovoj ponudi je bilo teško odoleti – „Arapin“ je, naime, posedovao „originalne komade čilima sa Hristovog groba“. Pošto je bila, dakle, reč o „neprocenjivoj relikviji“, „Arapinu“ nije bilo teško naći i lakoverne kupce.

Štaviše, komadi „svetog ćilima“ su išli kao alva. Najviše su se grabili opati, ali nije ostao imun ni jedan katolički biskup. Kada je i njega uspeo da propisno povuče za nos, bilo je jasno da „Arapin“ neće tako lako pasti u ruke pravde. Ali, išla je ovom prevarantu najmanje jedna okolnost na ruku – sve i da nije bio onako uglađen kao pre njega Petar Nikolić, prevarama ovakvog tipa je, jednostavno, bilo teško ući u trag.

Otuda su i varalice mogle da imaju poprilično uspeha. Jer, dok se konačno ne obznani da neko prodaje lažne svete ćilime (ili se, pak, lažno predstavlja kao kraljev ađutant), prevaranti su već zadovoljno brojali zaradu ili uživali svetsku slavu.

Avaj, dolijao je na kraju i uvaljivač „svetih ćilima“. Imao je tu nesreću da sretne sveštenika koji je tečno govorio arapski, pa kada je ovaj zapodenuo razgovor sa vrlim „Arapinom“, ovaj se, ne razumevši ni reči arapskog, našao u nebranom grožđu. A ubrzo posle toga se našao i u ćorci. Iako mu kreativnosti za ono vreme nije manjkalo, na kraju je ostala mrtva trka između njega i „kraljevog ađutanta“ – koji bi od njih dvojice odneo trofej za (naj)drskijeg prevaranta.