Pedesetih godina prošlog veka beogradski svet bi svaki put zažalio kada bi se na ulicama zatekao nadomak “đubretara”. Razlog? Zato što bi bio zapahnut nesnosnim vonjom koje bi odaslalo nataloženo đubre u kantama. Kako bise  suzbio neopisiv smrad prilikom odnošenja smeća, jedno beogradsko preduzeće je počelo da se bavi proizvodnjom najmodernijih “đubretaraca” i to po inostranoj licenci.

Po italijanskoj licenci

Odluka da se najzad stane na kraj nimalo miomirisu đubreta doneta je završetkom pete decenije XIX veka. Za početak, preduzeću Gradska čistoća iz Beograda bilo je obećano 25 novih kola za odnošenje smeća, koje je trebalo da proizvodi beogradska fabrika “Vatrosprem” po licenci italijanske kompanije “Bergoni”. 

Bez neprijatnog mirisa

Izrađene od aluminijuma, koji se suptilno presijavao na svetlosti, nove “skalamerije” bile su opremljene sa poslednjom rečju tehnologije - posebnim uređajem koji služio za automatsko pražnjenje kanti. 

Sistem je bio u toj meri usavršen da se prašina i neprijatan miris, koji su se poput zaraze širili beogradskim ulicama i neumoljivo štipali čula mirisa i vida građanstva, sada su nisu imali kud - bili su zarobljeni unutar “đubretarca”.

Ovim “čudom tehnike” vešto je upravljao šofer kamiona za smeće, dok su četvorica njegovih kolega bila zadužena da prinesu i podignu kante na vozilo. Sav preostali posao padao je na “pleća” savremenog uređaja.

Prototip na ulicama Beograda

Prema uslovima zaključenim ugovorom između beogradskog “Vatrosprema” i italijanskog “Bergonija”, prvi prototip bio je dopremljen iz zemlje sa konturama čizme u glavni grad 30. novembra 1959. godine. 

Montiran na šasiju proizvodene u Fabrici automobila u Priboju iliti FAP-u, odmah je dat na raspolaganje g. Ljubi Lazareviću, tadašnjem direktoru Gradske čistoće, da sa kamionom rukuju prema potrebama preduzeća.

Koliko već u decembru iste godine započeta je serijska proizvodnja obećanih 25 novih “đubretaraca” u pogonu “Vatrosprema”, gde su se isti takvi prototipovi varili na šasije “Čepela”, a već po januarskom snegu nalazili na ulicama prestonice.

Na kraju je postrojenje “Vatrosprema” počelo da po porudžbini sklapa ovakva kola i za ostale gradove širom ondašnje zemlje.

Kante za smeće u koraku sa vremenom

Pre nego što su “đubretarci” počeli da ordiniraju, na stolu nadležnih u gradu Beogradu našao se zahtev za obnovu postojećih kanti za smeće od strane Gradske čistoće. Naime, bio je potreban određen tip kanti da bi novi kamioni za odvoz smeća ispunjavali svoju svrhu. 

U prevodu, to je značilo da je revolucija odnošenja đubreta, zapravo, zamajac hvatala sa tipizacijom kanti za smeće, koju je potom u korak pratila tipizacija kola. Naposletku, tako je i bilo. Moderni “đubretarci” su hitali glavnim saobraćajnicima, te milili sporednim uličicama, sakupljajući đubre iz ganc novih kanti za smeće, što je i te kako naišlo na odobravanje žitelja Beograda.