Mnogo pre pompeznog Beograda na vodi postojao je (i i dalje postoji), pa - Beograd, na vodi. Naš grad je nikao baš ovde upravo zahvaljujući rekama koje su se tu ukrstile. Malo naselje kroz vekove razvijalo, gradilo, širilo, rušilo mnogo puta, ali su sve to vreme reke ostale tu i živele svoj život.

Deo grada između ušća Topčiderke u Savu do Karađorđeve ulice se prvi put pominje kao Bara Venecija u dokumentima nastalim pred kraj XIX veka. Pre toga, umesto Ade Ciganlije imali smo - Cigansku baru. Kao što "beogradsko more" danas najčešće zovemo samo - Ada, tako su Beograđani pre stotinak godina močvarni deo oko Save zvali Ciganka. Ovaj mahom siromašni kraj prekrivale su udžerice, sklepane kuće i poneka improvizovana sojenica, dok su romske porodice bili njihovi najbrojniji stanovnici. Knjiga "Putovanje po Novoj Srbiji" Sretena Popovića, prvi put izdata 1878. godine, čuva dragoceni opis takozvane Ciganke, s obzirom da nema fotografija da prosvedoče o njenom postojanju:

"Ciganska je bara ona kaja se nalazi kraj današnje, odskora prozvane „Venecija", počev od Male pijace (gde je Kovačevića han). Tu su bile za moga detinjstva ribarske kolibice i ciganske čerge. U tome prostoru sada od Hercegovačke ulice pa zapadno k Savi i uza Savu bile su po većoj časti ćeramidžinice. Zbog kopanja zemlje za pravljenje ćeramida tu su doskora bile mnoge i velike rupčage, skoro svagda pune vode, gde su se deca kupala. Tek od nekoliko godina, kad je regulacijom Beograda i uravnjavanjem bivšeg šanca i reduta odatle mnoga zemlja snašana, popunjene su ove jaruge, a tim je dobiveno i zemljište za smeštanje drva, peska i druge građe. Sava od nekoliko godina strašno roni ovaj kraj obale. Za moje pamćenje, od kamenite ćuprije, koja se i sada naći može zatrpana u zemlji prema kupatilu kod mehane „Bosna" pa onamo k Savi, iza bivše Čika-Dimitrijeve magaze, bio je toliki prostor da si do vode mogao dobro potrčati s konjem dok dođeš do obale savske. I svuda tuda bile su ćeramidžinice. I na ovo ronjenje Save niko i ne haje. A i na isušenje bare još se i ne pomišlja, te zbog toga nas davi letag groznica ..." 

Ime Bara Venecija je zapravo bila nečija šala, koja se iz kolokvijalne upotrebe nekako preselila u zvaničnu. Naime, kako se Sava samovoljno izlivala kad je htela - a najpre u proleće, umela je da poplavi domove ljudi, pa čak i obližnje zgrade. Na ovaj izlet prirode se računalo te se između kuća i centra grada saobraćalo čamcima i improvizovanim splavovima, baš kao u gradu na vodi u severnoj Italiji. Kada nje bila potopljena, Venecija je bila vlažna i blatnjava, dok bi leti nabujala flora poslužila svim posednicima stoke i putničkih konja koji su ovde mogli da se napoje, najedu i prenoće u slučaju nužde, budući da je pojam centra grada u to doba bio prilično daleko. To znači da ovde nije zalazila ni gradska policija i da standardna pravila nisu važila.

Uslovno rečeno, sređivanje, legalizacija i nasipanje beogradske bare počelo je nakon što je srušena Stambol-kapija, 1867. godine. Na nasipu je tako izgrađena i pruga i Železnička stanica, dve decenije kasnije. Nasip se širio i isušivao sve do najgrandioznijeg i najambicioznijeg projekta na tlu nekadašnje močvare - Beogradskog sajma koji je izgrađen 1930-tih godina.

Iako je Bara Venecija urbanizovana, njen sadržaj do današnjih dana mahom čine hangari, magacini, i raznoliki ostaci industrije. U neku ruku, možemo je okarakterisati kao omanje ruglo, u drugu - upravo joj ova težina napuštenih hangara daje specifičan, težak šarm. Najinteresantniji deo zaostavštine Bare iz XIX veka činila je gomila napuštenih vagona na obrasloj prugi koja godinama ne funkcioniše. Ovde ne govorimo samo o sto godina starom spomeniku železnici, već o svojevrsnom ljudskom naselju - ovi vagoni su do skoro bili dom za mnoge porodice. Sa renoviranjem ovog dela grada i projektom koji nam je svima poznat, deo ovog krša je otišao u staro gvožđe, dok je deo od Topčiderke ka Rakovici i dalje rezervisan za "groblje vozova".