Bilo je i u posleratnom Beogradu mondenski nastrojenih građanki. I nije im bilo pravo saživeti se sa izvesnim oskudicama kojima je ustupio mesto rat. Do tada je bilo mnogo lakše: na Evropu i njenu modu se ugledalo zahvaljujući, između ostalog, i trgovini. Sve dok je nije zauzdala retorika bratstva, jedinstva i – skromnosti.

Ona je, pak, sasekla masovnu prodaju robe iz inostranstva, koja je tek tu i tamo procurila u ovdašnje trgovine. A „tu i tamo“ su sredinom prošlog veka bili komisioni. U njima su se sporadično mogle pazariti krpice iz uvoza, naravno, ako ste za takve egzibicije imali debeo novčanik.

To su mogli oni neskromni Beograđani, ali je prestonica već bila podeljena u dva tabora: komisioniste i sindikaliste. Komisionisti su, naravno, bili oni koji su sporadično pazarili inostrane krpice. Idealan trenutak da dobiju i (nacrtanog) predstavnika.

A Dara Nijagara je na sve moguće načine protivrečila smernosti. Uvek doterana i našminkana, nosila je isključivo komisionske krpice koje su imale tendenciju i da pokriju i da otkriju.

Imale su i šta otkrivati: ipak je Dara bila gospođica dugih, vitkih nogu i bujnih oblina, zavodljivog pogleda i zamamnog dekoltea, kao stvorena za visoke potpetice i uske haljinice. Autfite je, naravno, pazarila u komisionima, a svoj inostrani imidž je šetala uzdignute glave.

Nekim gospođicama i gospođama, strip junakinja Dese Glišić momentalno je postala neka vrsta uzora, ali i zelenog svetla. „Skinule“ su njen imidž i išetale na beogradske ulice, na oduševljenje (ili zaprepašćenje) ona dva podeljena tabora.

Doduše, tabor komisionist(kinj)a se izdvojio uporedo sa otvaranjem komisiona, i to najpre po izgledu. Naime, pojedine beogradske dame su počele u svom inostranom imidžu i da preteruju. A to je već izgledalo pomalo smešno, takoreći iskarikirano. Otuda je beogradska Merilin Monro kakvu je Desanka Glišić iskarikirala bila i svojevrsna kritika ovdašnjih „Dara“.

Ali Dara Nijagara je bila i više od toga. Izvukla je na površinu raznorazne ljudske ćudi, jer je njena pojava provocirala i one druge, neodobravajuće reakcije.

Rečju, onima iz tabora zaprepašćenih s pravom se moglo učiniti da ova slobodoumna devojka podriva društvenu strogoću i insistiranje na smernosti. Pritom, pojavila se u časopisu koji je praktično svakome bio na dohvat ruku i očiju.

Ikona stila ili jabuka razdora?

Bila je to u ono vreme još jedna šokantna i nečuvena pojava. Dara je podsećala na devojke i žene u prilično lascivnim izdanjima, i to u godinama kada se tako nešto nigde nije moglo videti. Nije bilo časopisa za odrasle ni fotografija dama u „slobodnim“ izdanjima.

I otuda sudar reakcija: od onih podignutih obrva i popadalih vilica, do prekora da fatalna Dara „kvari nevinu omladinu“.

Istini za volju, autorki očito kontroverznog stripa nije se imalo šta zameriti – svoju junakinju nikada nije predstavila u vulgarnom i neukusnom izdanju. Iako komična u nastojanju da po svaku cenu izgleda „svetski“, Dara je u svojoj nacrtanoj svakodnevici umela da pokaže duhovitost i britak um.

To ipak nije sprečilo i druge komične odgovore na njenu pojavu u popularnoj kulturi. Tako je Dara, pored nacrtane, dobila i svoju „pevanu“ verziju, kada ju je u stihove stavila Mica Trofrtaljka.

Bio je to još jedan dokaz da je jugoslovenska Merlinka u svoje vreme zaista bila pojam. Utrla je istovremeno i deo puta svojoj autorki, jer su ženski crtani likovi Dese Glišić nalikovali baš tim wannabe „svetskim“ gospođ(ic)ama. Dara je u eri strogih društvenih pravila i insistiranja na moralu lako postala jabuka razdora, pa su je i Beograđani stoga lako upamtili – bar do trenutka kada je svet stripa zauvek napustila i Desanka Glišić.